Iz obično dobro obaveštenih izvora, tj. iz čaršijskog Wikiliksa, do mene je doprla informacija da je „Lagunin“ menadžment lancu svojih knjižara razaslao mejl sa direktivom da, u znak odmazde zbog prelaska u „Službeni glasnik“, knjige moje neznatnosti uklone sa polica i, uopšte, s vidnih mesta.
Ako se slučajno pitate da li je „Lagunin“ postupak moralan, prestanite lupati glavu, nije u koliziji sa moralom. Moje knjige - tj. njihov robni deo - neotuđivo su „Lagunino“ vlasništvo, sledstveno uvređena dama ima sva prava da sa svojim espapom radi šta joj je volja. Vlasna je - što reko Koštunica - knjige zaključati u magacin, pokloniti ih nekom, pa čak i iseći ih u makulaturu.
Ali ako je sa moralne tačke gledišta „Lagunina“ (re)akacija legitimna, sa komercijalne strane je poprilično glupa. Od prodajne cene primerka knjige mojoj neznatnosti ide 12%, a „Laguninom“ menadžmentu ostatak od 88%.
„Laguna“, naravno, ima ogroman broj naslova u prodaji i može si priuštiti da se ćeranja još i inata radi odrekne mog skromnog udela, ali, s druge strane, ni mojoj neznatnosti prihodi od prodaje knjiga nisu ni jedini (niti glavni) izvor prihoda, tako da si i ja mogu priuštiti inaćenje i ćeranje još, od koga unapred odustajem i „Lagunu“ stavljam ad acta.
Ako, dok budete čitali ove redove, slučajno čujete seriju snažnih eksplozija, nemojte paničiti, nije to teroristički napad, to mojoj neznatnosti puca qwrz što je „Laguna“ moje knjige stavila na crnu listu. Moj si qwrz to sebi može priuštiti zato što, za samo nešto malo više od dve godine, „Laguna“ više neće imati prava ni na jednu moju knjigu, pak će ih moja neznatnost objaviti negde drugde, a „Laguna“ će preostale tiraže - ukoliko u međuvremenu ne istrunu u magazi - biti vlasna da nabije u dupe.
Bio je ovo, uostalom, samo uvod u mini-serijal o moralu i zloupotrebama morala u nemoralne svrhe. Preda mnom je težak posao. Glavobolno je razglabati o moralu u društvu u kome je u širokim narodnim masama pod pojmom „moralno“ podrazumevano nešto što se baš mora, što ne može eskivirati, što je, jednom rečju, napast i muka.
Moralne muke u Srbiji dodatno komplikuje činjenica da je u opticaju nekoliko morala, od kojih su svi qwrzu ravni. Danas ćemo se pozabaviti vidovdanskim moralom, koji se pravoslavnosti radi kiti imenom - etika.
Zvanična vidovdanska verzija - spakovana u XIX veku, ali je još uvek „na snazi“ - kaže da su Srbi pravoslavni, patrijarhalni narod, koji je zbog pravoslavnosti uvek u pravu i koji je toliko dobar da mu ni zakoni nisu potrebni. Ovo vam može zazvučati kao sprdačina, i jeste sprdačina, ali je istorijska činjenica.
Tako se u XIX veku doslovno govorilo, danas se, doduše, ne govori - bar ne javno - ali se prema postulatima te etike postupa u praksi. Redak je u Srbiji zver koji će, osim pod mukama, priznati da nije u pravu ili, ne daj bože, da je pogrešio, a još je ređi zver koji interes svoje guzice neće postaviti iznad zakona. Tema teška, karaktera malo, nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
