Ne bi li do kraja osvetlio mračne dubine moje moralne propalosti, Danasov glodur Draža je u broju od petka objavio čaršav - tekst kolege po peru iz Nove srpske političke misli, Marinka M. Vučinića, nadaleko čuvenog po poznavanju „merituma“ svih stvari.
Mudar urednički potez, nema šta. Marinko, naime - za mnogo manje para, kad zatreba i besplatno, iz čiste ljubavi - jede mnogo više govana od Draže. I to brže, jače, bolje. M. M. Vučinić, inače, dobro piše, a pisao bi još bolje kad bi znao šta hoće da kaže. No dobro, budućnost je pred njim.
A pred nama su novi moralni prestupi. Evo, recimo, i Goran Bregović je krenuo putem moralnog sunovrata. Pročitah prekjuče u nekoj novinčini da će svirati na nekom novogodišnjem trandibalu u organizaciji Grada Beograda, da sve bude moralno crnje i gore - Brega se slikao s Vesićem, a da sve završi u totalnoj moralnoj katastrofi, Vesić ga je na slici malčice ko i zagrlio.
Čekao sam presudu čaršijskog moralnog tribunala i izvršenje presude - Teodorovićev tvit „Brega, nemoj posle da bude ‘samo sam radio svoj posao’“ - ali tribunal se do zaključenja broja nije oglasio. Možda zato što se prethodni put - slučaj Bajaga - žestoko olupao, možda zato što je moralnim kadijama došlo iz dupeta u glavu da bi Brega i Bajaga - da su kojim slučajem slušali šta klatež priča - bili kafanski muzikanti, a ne Brega i Bajaga.
Napred rečeno uopšte ne znači da se podosta dobronamernih, prostodušnih, a neotresitih dilbera/ki ne nahvata na smrt-lepak drkadžijske euromahalske moralne policije koja vrši danonoćni monitoring državnih ljudi i institucija da bi - samo li primete da se neko, makar u prolazu, nekim poslom približio nekom državnom čoveku ili instituciji - na glavu tog mučenika prosuli kofu govana i užarenog ugljevlja.
Kad je ono Teodorović pripretio Bajagi zbog muzičke kolaboracije s nenarodnim režimom - ne precizirajući šta ga čeka „posle“ (valjda kad druga postane sudija) - našao se neki pronicljivi Tviter efendija koji je Teodoroviću nabio na nos njegovu ne jednokratnu nego permanentnu i mnogo tešnju saradnju s nenarodnim režimom - članstvo u državnoj SANU - i priupitao ga zašto iz moralnih načela ne da ostavku na akademski status. Teodorović je tom zgodom nikom ponikao i (privremeno) zaćutao.
A mirne duše je mogao, ništa ga - kako ćemo videti - ne bi koštalo, a pobrao bi ovacije. Jer, pazite, kad te jednom uvrste u besmrtnike, više ti nema povratka među smrtnike, bar što se tiče apanaže. Evo, recimo, za razliku od Teodorovića, Bogdan Bogdanović je vaktile, zbog neslaganja s državnom i SANU politikom, dao ostavku na članstvo u SANU, ali SANU se napravila luda i nastavila da mu uredno uplaćuje akademsku apanažu, koju je Bogdanović uredno vraćao pošiljaocu. I tako je to trajalo do smrti. Nažalost, Bogdanovićeve, ne SANU. I tako će zulu moralisti - ako se ne dogodi čudo (a neće), nastaviti da prodaju muda umesto bubrega dok je svijeta i vijeka.
NE PROPUSTITE
