Naslov naše današnje kolumne zvuči maltene kao naslov filma „Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik“. Ne znam da li sam o ovome pisao dok je Famozno izlazilo u Danasu ili je to bilo u Kuriru - krhko je znanje - kako god, gde god da sam pisao, nije zgoreg da u svrhu obnavljanja gradiva ponovo napišem.
Elem, moja neznatnost je u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja primetila da je Srbija - sa izuzetkom doktrine đuče i političkog sistema džamahirije (koji će kad-tad doći na red) - promenila sva raspoloživa društvena uređenja i sve postojeće ideologije, od kojih se najdugovečnijom pokazala boljševička.
A opet, uprkos osebujnoj raznovrsnosti i neprestanim eksperimentisanjima, stvarni politički sistem u Srbiji nekako je ostajao uvek isti. Ja sam taj sistem provizorno nazvao sistem burazerskog pluralizma, neki su ga zvali drugačije, stvar ukusa, a o ukusima... Znate već.
U tom je sistemu - ukoliko Srbija, daleko bilo, nije pod okupacijom - slobodan samo „naš narod“, ali ne i ljudska ličnost, koja je samo ograničeno slobodna. Dok se drugačije ne naredi. U smislu da ovaj ili onaj dilber nije u zatvoru, slobodna je većina Srba, ali u smislu slobode donošenja odluka o sopstvenom životu - to jok.
Za donošenje svih odluka o svim životima služe stubovi srpskog mačjeg jebališta - pardon, društva - seoski kmet, seoski pop, seoski uča i seoski žandar, koji se u istoriji pojavljuju u šarolikim alotropskim modifikacijama.
Kako i priliči, glavnu reč vodi i glavne odluke donosi kmet. Ponekad se zove kralj, ponekad maršal, ponekad predsednik. Kod kmeta su ključevi od kase i magacina brašna i zejtina. Uča ne mora nužno biti uča po profesiji - iako je u vreme kad je Tito bio kmet, njegov uča, Kardelj, doista bio učitelj - učina uloga je da ispreda priče o slavnoj prošlosti, da prećutkuje neprijatne detalje i da ispeva ode kmetu.
Seoski pop sve to kadi tamjanom, poliva svetom vodicom i lomi državni slavski kolač, seoski pak žandar pijucka rakiju cujku, mezeti slaninu (kad ima i pršutu) a kad zatreba - ako se nešto uskomeša - vadi pendrek i dovodi stvari u red, rad i mir.
Milina božja, seoska idila, harmonična ravnoteža moći, ko u tome ne bi uživao. Malo je takvih. Nevolja je što ponekad izbijaju kurcšlusi, kao recimo 1903, kad je seoski pop - u datom slučaju Apis - skratio kmeta za glavu i preuzeo stvar u svoje ruke.
Muke je posle imao sledeći kmet - u datom slučaju kralj Aleksandar - koji je bio kmet samo pro forme, da Apisa skrati za glavu, i to samo zahvaljujući ratnim okolnostima. U suprotnom, seoski žandar Apis bi i njega skratio za glavu. Skratio ga je, posle izvesnog vremena, neko drugi, ali to je tema za drugu priču.
Da supsumiramo. Ako zanemarimo povremeni kurcšlus, poput najrecentnijeg, kad su pop, uča, žandar i wannabe kmet za glavu skratili Ðinđića - za koga su mislili da će razvaliti sistem burazerskog pluralizma - seoska zadruga Srbija nekako guzelja, deli se zejtin i brašno, ali tapka u mestu, kasni za vremenom. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
