Bliži se Nova godina, vreme novindžijskih retrospektiva i rekapitulacija, šatro „svođenja računa“ i proglašavanja „ličnosti godine“. Ja sam pak - nesklon patetici, a sklon sprdačini kakav sam - ranijih godina imao običaj da u pretprazničnom Famoznom proglasim, recimo, „lupadžiju godine“.
Ovoga puta sam odlučio da izaberem „supozitoriju godine“, tj. ličnost koja se najdublje, najiskrenije i najefektinije uvukla u Visoko Dupe. Laskava titula je, u oštroj konkurenciji - najozbiljniji konkurent je bio Toma Mona - pripala Jorgovanki Tabaković, koja je pre izvesnog vremena uskliknula s ljubavlju: „Aleksandre, da li te je dostojan ovaj narod?“
Nije to bilo samo slovo Jorgovankine ljubavi, bilo je to i filozofsko pitanje, na koje ću u našoj današnjoj kolumni pokušati da odgovorim. Ako mene pitate, gospođo Tabaković - a i vi ostali - odgovor je decidirano - da. Deo, međutim, tradicionalno pocepanog „naroda“ - brojčano uopšte nezanemarljiv - smatra da Aleksandra ne zaslužujemo.
Pre nego što pređemo na „meritum“ stvari, najpre razmotrimo glagol i pojam „zaslužiti“, odavno se nosim tom mišlju. U koji god kontekst da ga stavimo, kako god da ga okrenemo, glagol „zaslužiti“ svedoči o neiskorenjivoj ukorenjenosti sluganskog mentaliteta, uvek se odnosi na nešto što smo dobili - ili bili naumili da dobijemo - služeći.
Sad će hor i orkestar dela srpske populacije koji smatra da Aleksandra „nismo zaslužili“ graknuti: Ali mi nikome nismo služili, mi smo slobodni građani! Što ne sporim, jesu slobodni, fakat nisu služili, ali, s druge strane, ništa nisu ni radili ili su - kad su glumatali da rade - udarnički radili da se Aleksandar uspentra na vlast.
Nisu ga, dakle, „zaslužili“, ali ga jesu zavredeli - tako se treba izraziti - jer je Carstvije Vučićevo (kome, kako stvari stoje, neće biti kraja) zbir svega što se u Srbiji radilo (češće ne radilo) od osnivanja do današnjeg dana.
Ne znam da li sam pominjao kako je Mao Cedung poslao u radni logor (a možda i na gore mesto) druga Čung Vonga, koji je na Kongresu KP Kine, u nameri da se Cedungu uvuče u dupe, izjavio da se u Kini „događaju stvari koje ne treba da se događaju“. „Wrong, druže Vong, sve što se događa, MORA da se događa“, rekao je Mao i zapečatio Čungovu karijeru.
A sigurno je da sam pominjao Lešeka Kolakovskog, koji je napisao da „biti prevaren (zajeban) u politici nije nikakav izgovor“. Moja neznatnost bi rečenici Kolakovskog dodala i aneks - naročito nije izgovor kad daš sve od sebe da budeš (za)jeban i pride se sam naguziš.
Da supsumiramo. Hor i orkestar dela srpske populacije koji smatra da Vučića nismo „zaslužili“ - i da Aleksandar nije TREBALO da se dogodi - prošao je bolje od druga Čung Vonga, iako pravi istu logičku grešku. Umesto u radni, samozatvorio se u udobni neradni logor, u kome snatri o „neokaljanom licu“ koje će Vučiću stati na crtu i onda prizvati neočekivanu silu koja će pojaviti niotkuda i rešiti stvar.
NE PROPUSTITE
