Najveće postignuće Carstvija Vučićevog, koje ove godine ulazi u desetu godinu postojanja - i kome, kako stvari stoje, neće biti kraja - sastoji se u tome što je, iako mu to nije bila namera, poskidalo sve veštačke obraze, razvejalo sve pičkine dimove i kao na dlanu pokazalo da ne postoje nikakva prva i druga, radikalska i pristojna, Srbija, da postoji samo jedno veliko, drljavo mačije jebalište u kome lud znate već šta zbunjenog.
Mentalni sklop 98% žitelja rečenog jebališta (bez obzira na boju) u dlaku je isti, a njegove karakteristike su sledeće: hitrina na zlo, brzina na grabež, sklonost kurčenju, lebu bez motike i lakom kešu, odsustvo svih kočnica i obzira i (ne)podnošljiva lakoća oseravanja po svemu (i svakom) za šta se (i za koga se) misli da se isprečio na putu nečijoj sreći. Nema boljeg recepta za pičvajze i nesreće od takvog mentalnog sklopa.
Povod za našu današnju kolumnu je doslovno karikaturalan. Reč je o karikaturi u Ninu - koja je postala „viralna“ - na kojoj je Dušan Petričić nacrtao prazničnu državnu sofru za kojom velikaši derneče i bacaju otpatke koske pasolikim, ali vrlo prepoznatljivim stvorenjima iz ešelona saradnika režima. Pre nego što pređem na meritum stvari, napomenuću da s te sofre, osim otpadaka i kostiju, povremeno padne i poneki „ferari“, ali to je već tema za neku drugu kolumnu.
E sad, među sumračnim podastalskim stvorenjima ima i takvih kojima je tu mesto - kojima će Petričićeva karikatura biti još jedan dokaz Vikode ljubve - meni je upalo u oči što se u tom društvu našla i Biljana Srbljanović. Ko biva...Brnabićka baca koščice, a Biljana šeni i hvata ih.
Budući da je svojevremeno druga udarna karikaturalna pesnica pristojne Srbija Koraks nacrtao moju malenkost kako sarađuje s režimom gurajući Vučićevu krntiju - inače se ta saradnja svodila (i svodi na nesaradnju s Ðidom, Dildom, Guzijanom i Boškićem) - odao sam se istraživačkom novinarstvu u nameri da vidim šta je Biljana zgrešila bogu i Petričiću da bude nacrtana kao gladno štene.
Jedini opipljiv dokaz - koji ne dokazuje ništa, osim možda Petričićevu paranoju - bilo je Srbljanovićkino članstvo u nekoj (besplatnoj, nota bene) državnoj - ne Vučićevoj i Brnabićkinoj - kulturnoj komisiji, koja se najverovatnije i ne sastaje. Other than that, Biljaninom javnom delovanju nema se šta prigovoriti, naprotiv, ima u njemu mnogo toga što bi trebalo pohvaliti. Što uopšte nije slučaj. Naprotiv. Ne prođe nedelja dana a da Biljanu kolektivno ne napuši i izvređa jedno vrlo šareno društvo seksualnih siledžija, krajnjih desničara i klerofašista, kojima se - kako vidimo - pridružila i „pristojna (do moga) Srbija“.
Nemam, naravno, ništa protiv Koraksovog, Petričićevog i pristojnosrbijanskog nauma da Vučića strmopizde crtanjem karikatura - bivalo je i takvih slučajeva u istoriji, doduše onoj Borhesovoj, fantastičnoj - ali ne mogu a da ne primetim da nam se svima skupa neće dobro pisati ako „pristojna Srbija“ bude crtala kao što govore Vulin i dr Bakarec.
NE PROPUSTITE
