Jedna od „posebnosti“ kojom se Srblji ponajviše diče - a naročito „svetosavski pravoslavci srbskog stila“ - bezbeli je neodustajna privrženost SPC julijanskom kalendaru koji za gregorijanskim kalendarom - važećem u ostatku sveta, ali i u svetovnoj nebeskoj Srbiji - kasni (zasad) trinaest dana, a kako vreme bude prolazilo, kasniće i više.
Godine 1924. većina pomesnih pravoslavnih crkava je iz praktičnih razloga apdejtovala kalendar. SPC, međutim, nije htela ni da čuje za „katolički kalendar“. Ništa nije pomoglo što je astronomski proračun - koji se, uzgred, smatra najtačnijim - uradila naše gore pravoslavna liska Milutin Milanković.
Najumnije crkvene glave ovako su obrazlagale svetosavsku tvrdoglavost: usvojimo li gregorijanski kalendar, poremetićemo liturgijski poredak, pojaviće se manjak od trinaest liturgija i ode mast u propast sveta. Zajebant, kakav sam, ja sam popularnost julijanskog kalendara tumačio sklonošću maloj vajdi. Kakvoj sad vajdi? Evo kakvoj. Ako, daleko bilo, potegneš pa umreš prvog septembra po gregorijanskom, po julijanskom ćeš umreti tek trinaestog. Malo li je?
Nije to jedina vajda. Po svetosavskoj računici, za katolike, jeretike i ateiste sudnji dan će nastupiti, recimo, danas, a za nas pravoslavne Srblje tek posle trinaest dana, tokom kojih ćemo moći da seirimo i uživamo u paklenim mukama inovernika i nevernika. Tek to nije malo.
Viđi, međutim, vraga. Osim navedenih prednosti, julijanski kalendar ima i mana. Gregorijanska - iliti „fiskalna“ Nova godina - kako je zove junak naše današnje kolumne Boškić Obradović - pada u poslednju nedelju božićnog posta, i ta se „fiskalna“ Nova godina - uprkos 96-procentnoj pravoslavnosti i svetosavlju - u Srbiji proslavlja veselije, burnije, pa ako hoćete, i skarednije nego igde na svetu, što se ne bi događalo da je na snazi gregorijanski kalendar, u kome prvo ide Božić, a tek posle Nova godina.
I ove „fiskalne“ Nove godine Uprava varoši beogradske je upriličila nekoliko opštenarodnih kalakurnica sa pucanjem i pevanjem na kojima su svirali i pevali Goran Bregović, Jelena Karleuša i Marija Šerifović.
Bregović je još bio i OK, ali nastupi Karleuše i Šerifovićeve do srži su povredili patriotska i pravoslavna osećanja Boškića Obradovića, koji ne odustaje od namere, srećom zaludne (hm, da li baš zaludne), da Srbiju pretvori u pravoslavni kalifat. S njim na čelu, naravno.
Boškiću je u novogodišnjim nastupima herrenvolk diva zasmetala „promocija homoseksualnosti“ - ne znam kakva, nisam gledao televizor - ali se pitam zašto je Boškić - umesto da se posle večere na hlebu i vodi moli klečeći na kukuruzu - gledao program RTS-a, koji je i sam po sebi skaredan. A ako je već gledao TV, zašto sabalažnjen homoseksualnošću nije pronašao utehu na Pinku, koji je otprilike u isto vreme emitovao direktan prenos heteroseksualne karambe.
NE PROPUSTITE
