Da vam uoči vikenda Uncle Bas nešto pošteno kaže: živeti striktno u skladu sa zakonima i poštovati sva pravila nije baš najudobnije. Moja neznatnost povazdan, kao onaj papagaj na tri slova iz Politikinih ukrštenih reči, ponavlja - zakoni, ne „neukaljana lica“, pravila, ne „veze“ i improvizacije, ali kad god se nađem u nekoj zemlji gde su zakoni na snazi i gde važe pravila, bude mi nešto ladno oko srca.
Sad ću vam podastrti nekoliko primera nesnalaženja naših sunarodnika u zemljama gde važe zakoni i neodustajnih pokušaja da se zakoni i pravila nekako prejebu. Počeću od ličnog primera. Bio sam pre dvadeset i kusur godina na nekoliko nedelja u Kanadi i već prvo veče po dolasku dođoh u sukob sa pravilima.
Izađosmo moj drugar i ja na večeru - i to u grčki kvart (tamo se još moglo pušiti) - kad mi u neko doba priđe jedna devojka i zatraži cigaretu. Izađoh, naravno, u susret sestri po nikotinskoj zavisnosti, dadoh joj cigar duvana, a mlada dama mi - ni pet ni šest - tutnu 25 centi u šaku (tačno toliko je koštala jedna cigareta).
Meni je to izgledalo nekako jadno i bedno, sitničarski, kao da mi daje milostinju, moj drug, međutim, prosikta: „Uzmi to, uzmi to, uvrediće se.“ Takvo je tamo gvozdeno pravilo. Ako se ogrebeš, a ne platiš cigaretu, to se u Kanadi smatra prosjačenjem ili - u boljem slučaju - primanjem milostinje, što u izvesnom smislu i jeste.
Posle nekoliko dana odosmo kod drugovog druga u neki torontski Miljakovac na roštilj. U jednom trenutku ustadoh da malčice protegnem noge i izađoh pred kapiju sa konzervom piva u ruci. Kad ti drugov drug skoči ko guja ljuta i povika: „Ulazi u dvorište!“ Zašto? Zato što je u Kanadi - ili bar u Ontariju - strogo zabranjeno piti alkohol na javnom mestu. U kući - da, u avliji - da, na ulici i u parku - njet. Kazna paprena.
Ne mogu reći da nisam pomislio „kakve drkadžije“, ali se, da ne bih platio paprenu kaznu, vratih u dvorište. (Tako zakon i funkcioniše.) U dvorišu, uz roštilj i pivo, čuh nekoliko poučnih priča o naše gore liskama koje u ukurčenosti nisu poštovale zakon i pravila.
Priča prva. Skupili se neki jarani i odlučili da ispeku prase. Založili vatru u privatnom dvorištu, natakli prase na ražanj, pijuckaju, vesele se, kad, eto ti u neko doba - neki komšija prijavio - policije, vatrogasaca i hitne pomoći. Vatrogasci ugasiše vatru, policajci napisaše prijavu, koštade ih nepečeno prase ko Svetog Petra kajgana. Pozivanje na privatnost poseda ništa nije pomoglo. Otvorena vatra se u Kanadi ne sme paliti nigde. I punktum.
Priča za kraj. Neki naš kanadski preduzimljivač renovirao stan, ali mu se cena odvoženja šuta učinila previskom - tamo se šut ne baca u jaruge - pa je smislio dobitnu kombinaciju: popakovao šut u kese za đubre i ubacio ih u kontejner. Tako bi prošao besplatno da na lice mesta nisu izašli đubretarski forenzičari, ustanovili čiji je šut, pokucali na vrata renoviranog stana i dilberu uručili račun sa cifrom od koje se i danas puši.
NE PROPUSTITE
