Fudbalskim rečnikom kazano, to je bilo nabacivanje na volej.
Prvo je Televizija N1 objavila kako - pazi sad! - „nezvanično saznaje“: „Veljko Belivuk ponudio se da bude svedok-saradnik u slučaju ubistva Olivera Ivanovića, u slučaju smrti Vladimira Cvijana i rušenja u Savamali.“
Loptu je sačekala Nova.rs: „Ponuda Veljka Belivuka... mogla bi da se protumači kao pretnja pojedincima iz državnih struktura.“
Ali šut je bio kilav. Umesto bombe, ispala je petarda - blesak se brzo ugasio, ostavivši samo smrdljivi dim.
Drugačije nije ni moglo da bude. Evo zašto...
Otkako postoje sudovi, jedini kome je dozvoljeno da na njima laže jeste osuđeni. To je pravo sadržano u odredbi da „osuđeni ima pravo da se brani na sve načine“. Pa ako misli da će mu neka neistina pomoći, široko mu polje... Ili da bi kazne mogla da ga spase neka politička zvrčka.
Tako je svojevremeno Legija na suđenju za ubistvo premijera Srbije ničim izazvan plasirao priču da je, po nalogu Ðinđića i Čede, 660 kilograma heroina iz ranijih policijskih zaplena iznosio iz zemlje u Rumuniju, tako što su njegovi ljudi ronili ispod Dunava... Cilj je, naravno, bio da se slučaj zamagli kompromitovanjem ubijenog premijera i njegovog potpredsednika.
Ali takva, „politička“, odbrana kriminala, ima fabričku grešku: kriminalci nemaju mentalni kapacitet za političke igre, njihove kombinacije traljavo su izvedene i i završavaju se fijaskom.
Sve to su znali i N1 i Nova.rs, ali im nije smetalo da podrže Belivuka i Miljkovića. Logika kojom su se rukovodili je logika hijene: nikada neću napasti prvi jer je opasno, ali tu sam kad drugi neprijatelji napadaju mog neprijatelja, za svaki slučaj.
„Mi smo protiv Vučića, Belivuk je protiv Vučića, mi smo, dakle, uz Belivuka.“
Tako je otvoren i kanal kojim su „nezvanično“ do Šolakovih medija stigla saznanja o iskazu optuženih za monstruozne zločine.
Ali ima jedno ali...
Osuđeni na sudu imaju pravo da lažu, ali ove medije niko nije oslobodio obaveze da se drže istine.
Kad je onomad Kurir objavio intervju s Malčanskim Berberinom, načinjen, sticajem okolnosti, pre nego što je ovaj oteo devojčicu, na nas je sasuto drvlje i kamenje, iako time nije bilo dovedeno u pitanje nijedno njeno pravo, niti je ona bila dodatno ugrožena. U suštini, zamereno nam je što smo „omogućili počiniocu krivičnog dela da se oglasi u medijima“.
Oni kojima su usta bila puna morala sada ćute kad N1 i Nova.rs objavljuju i tumače poruke optuženih za klanje u Ritopeku!
I ovde ima logike, one koju Basara pripisuje afričkim plemenima: nemoralno je kad nam ukradu krave, ali je moralno kad ih mi ukrademo njima.
Znači, ćuti i teraj u obor!
Ali ima neko ko ne sme da ćuti. To je Savet za štampu, telo sačinjeno od profesionalaca koji treba da registruju sva kršenja novinarskog kodeksa.
Oni bi sada morali da se oglase. Ili da zauvek ućute.
N. N.
NE PROPUSTITE
