Ima među ozbiljnim misliocima i teoretičarima društva cinika koji smatraju da evropska civilizacija opstaje zahvaljujući stidu. Hoće se reći da bi se London, Oslo, Pariz, Atina, Zagreb... i Beograd, dabome... pretvorili u opšti pičvajz i kalakurnicu (plastični opisi su Basarini) kad se ugledni članovi društva: CEO, MBA, HR i slična tevabija koja se nekad zvala direktorima, te članovi parlamenta, sudije, glavni urednici, episkopi, kardinali, profesori... ne bi stideli da pred očima javnosti zadovoljavaju svoje osnovne potrebe: kradu sapune u marketu, nasrću na dečake i devojčice, tuku kućne ljubimce i nose kožne šorceve.
Ovako, kažu pomenuti mislioci, sapuna ima dovoljno, deca su relativno sigurna ako su pod nadzorom, psi ionako ne umeju da pričaju i da se žale, a kožne gaće nose samo starlete.
Ali ta je stabilnost krhka i labava. Društvo teži, poručuju cinici, da se prevali na jednu ili na drugu stranu. Malo-malo pa nekome dosadi da se pravi fin, sračuna da mu se to ne isplati, ili prosto ispadne glup, pa zaboravi na stid i pokaže pravo lice... Evo televizija N1.
Apsolutno fer i poštene borbe nema ni u šali, a kamoli u predizbornoj utakmici, ali simuliranje pristojnosti i poštovanje pravila u javnosti su ono što jednu državu razlikuje od krčme u kojoj su iznenada pogašena svetla. To znači da mediji treba da obuzdaju svoje navijačke strasti, a ne da, kao ova televizija, bez zazora i srama pogazi sve parole o svom profesionalizmu i stane otvoreno iza jednog kandidata.
O čemu je ovog puta reč?
Ima tome osam dana kako je N1 na svom portalu objavio poziv Aleksandru Vučiću „da iskoristi priliku i učestvuje uživo u programu N1 u predizbornom duelu s najistaknutijim kandidatom opozicije Zdravkom Ponošem“, a da se niko nije izvinio i objasnio da je reč o grubom propustu i narušavanju etike.
Zašto je propust i zašto narušava etiku?
Na predsedničkim izborima 3. aprila ove godine Zdravko Ponoš učestvuje kao jedan od osam kandidata. Njegovo izdvajanje od ostalih šest koji pretenduju da Vučića skinu s trona je favorizovanje koje bi se moglo razumeti da dolazi od strane porodice ili stranke koja ga je kandidovala. Ali ne i od medija koji deluje u javnom prostoru, i još se pride diči profesionalizmom i nezavisnošću. Da stvari budu gore po Šolakovu televiziju, ovde nije u pitanju „borba opozicije protiv Vučićevog režima“, što je mantra koju i N1 i ostali njegovi mediji neprestano vrte. Jer, rekosmo, protiv Vučića opozicija nastupa u sedam kolona. Zdravko Ponoš je kandidat samo jedne stranke (Ðilasove), odnosno jedne interesne grupe (Šolakove). I kandidat očigledno televizije N1.
Što Ponoševe izglede na izborima 3. aprila čini prilično sumornim.
U nadmetanjima više učesnika u napred pomenutom šahu, rvanju, fudbalu... prolazak u sledeći krug takmičenja zaslužuje se pobedom sve dok u areni ne ostanu aktuelni prvak i izazivač. Ne može svako kome se javilo prvo mesto da poteže šampiona za rukav, zahtevajući sad i odmah odlučujući dvoboj. Red mora da se zna...
Zato se, ako je cela ova akcija sračunata na to da se Vučić proglasi kukavicom najbolje što Ponoševa kampanja može da ponudi, postavlja pitanje ne koliko će ukupno birača glasati za njega, nego koji će deo gledalaca N1 zaokružiti njegovo ime.
I šta ćemo tad?
N. N.
NE PROPUSTITE
