Je li kultura danas i ovde incident?
Moglo bi da se kaže tako, jer da nije, daleko bilo, povremenih dana žalosti, Srbi nikad ne bi slušali ozbiljnu muziku. Slično je i sa izbornim ćutanjem - jedino tada se, usled zakonske zabrane da se bave politikom, kolumnisti okreću kulturi.
Nećemo im uzimati hleb, neka im kulture, mi ćemo danas pisati o Kosovu.
Čujemo pitanje: Zašto o Kosovu? Zar se o tome ne piše svaki dan?
Baš zato!
Nema u toj plevi ni zrna žita!
S pouzdanošću se može reći da je među onima koji nude rešenje za Kosovo više njih bilo na Baliju nego u Prištini. Mislimo tu i na političare, na profesore bezbednosti, na analitičare opšte prakse i na borce i borkinje za ljudska prava. Paradigmatičan je slučaj profesorke FDU Biljane Srbljanović koji ćemo ovde izložiti u kratkim crtama, sine ira et studio.
Elem, komentarišući na svom Fejsbuk profilu događanja u Štrpcu zbog smene sudije Ljiljane Stevanović iz Kosovske Mitrovice, ona je napisala:
- Na protestu je izrečeno: „Sve ono što se u poslednje vreme događa i ono što se dešava i u opštini Štrpce, do drugih odluka kojima se uskraćuju osnovna ljudska prava.“ Ja se sad pitam DA NISU FAKIN LJUDSKA PRAVA USKRAĆENA U FAKIN ISTOJ TOJ OPŠTINI ŠTRPCE pre ravno 29 godina, kada je 19 civila kidnapovano i ubijeno, zločin za koji su retki kojima je suđeno već uveliko izašli iz zatvora, a bele kosti 19 ljudi ostale da se pretvore u prah.
Šta imamo ovde?
Imamo to da je profesorka pomešala jednu od deset opština sa većinskim srpskim stanovništvom na KiM - Štrpce - sa Štrpcima, železničkom stanicom na pruzi Beograd-Bar u BiH, gde je 1993. paravojna jedinica Milana Lukića otela 19 putnika (18 muslimana i jednog Hrvata) i potom ih likvidirala. Najmanje, dakle, što ova dva toponima razlikuje je što se prvi zove Štrpce, a drugi Štrpci... To FAKIN NIJE ISTA opština!
Ali nije problem u poznavanju geografije! Ðavo je u lakoći s kojom se u našem javnom životu donose ocene i izriču presude. A ta je lakoća posledica uobraženosti, porođene od majke zvane neznanje.
Nema analitičara koji drži do sebe koji će priznati da ne zna šta da se radi s Kosovom, bilo da gorljivo zastupa stav da Kosovu treba dati nezavisnost ili da smatra da „dole treba poslati srpsku vojsku“. A i jedni i drugi teško da bi na mapi umeli da pronađu Glogovac, Klinu ili Istok. Čujemo pitanje: zašto bi uopšte morali da znaju gde je „fakin Štrpce“? Pa zato što je to preduslov da znaš šta i kako misle Srbi u tom mestu.
A o njima je, i o Srbima iz Novog Brda (nije isto što i fakin Novi Sad!), Peći, Ðurakovca, Kamenice... reč. O njihovim životima koje mi tako olako uređujemo i olako im ukidamo osnovna ljudska prava. Rekli smo „sine ira“, pa podvlačimo da nije problem u B. S. Profesorka ume da piše pozorišne komade, a možda jednom i ona dobije i Ninovu nagradu za roman...
Nepoznavanje realne situacije na Kosovu je mnogo šire. Dokaz je da Šolakovi mediji, koji poslednjih meseci vode otvoreni rat sa Srbljanovićevom, na ovaj njen gaf nisu reagovali. Kao ni profesorkini prijatelji, iako je njen profil na Fejsbuku veoma posećen. Svi oni, očigledno, misle da su Srbi na Kosovu „loši momci“, da su „i tamo sigurno nekog oteli“.
Ili im je svejedno, jer oni „imaju stav“.
I jebe im se što njihovo neznanje taj „stav“, i o otmici u Štrpcima i o Srbima u Štrpcu, prazni od svakog sadržaja i pretvara u beskorisnu ljušturu.
N. N.
NE PROPUSTITE
