Danima su Srbija i srpske zemlje brujale o predstojećem istorijskom susretu Visokog Vučića i (ne manje visokog) Đilasa - dok je opozicija koja nije na Đidovom platnom spisku bljuvala vatru i škrgutala zubima - tresle su se srpske gore, da bi se na kraju, ka i vazda, rodio srpski miš.
Na kraju istorijskog razgovora - umal, grešna mi duša, ne napisah istorije - kad je Đido izašao iz prezidencijalnog konaka da bi se obratio srpskom novindžiluku, out of the blue istrčao je sveprisutni Simo Spasić sa lakonskim, dvoličnim transparentom, na kome je pisalo „genocid“ i „lažov“. Pa ti biraj!
Lepo je pre neki dan Dejan Ilić napisao u tekstu na Peščaniku: „Nije tačno da je Srbija podeljena i nije tačno da su tenzije velike.“ Fakat! Nema ovde nikakvih srpskih podela i nikakvih tenzija. U stvari, Simo Spasić - jedan od retkih Srba koji politiku shvata ozbiljno, doduše na osebujan način - mera je i domet srpskih podela i tenzija.
A evo šta je Đido blagoizjavio post festum (a moja omiljena žutara Blic prenela): „Sve što sam radio od 2018. bio je trud da se ujedini opozicija. Nakon izbora svi su pravili žurku pošto su dobili 3,5 odsto. Došla izborna noć, oni slave četiri odsto, ovi pevaju četničke pesme na 4,5 odsto. Šta ste slavili, gospodo draga? Svi koji ste slavili, slavili ste ulazak u parlamente i poslaničke stolice“, poručio je Đilas, kaže žutara, i dodao da je u izbornoj noći „bio tužan“.
Verujem Đidu na reč da je u izbornoj noći „bio tužan“ - pregolema je tuga ne biti na vlasti - ali glede svega ostalog izrečenog je lice (ili naličje, kako se uzme) Siminog transparenta „lažov“ bilo (polovično) tačno ko grad, što bi rekli seljaci. Đido doduše jeste činio sve da ujedini opoziciju, ali tako da ona ne bude opozicija, nego vlast na stendbaju, pod B, naravno s njim na čelu, kad jednoga dana postane vlast pod A.
Na drugoj strani Đido je činio sve - i nastavlja da čini - da u korenu zatre sve što je u (bivšoj) opoziciji pokazivalo „l“ od liberalizma i „k“ od kompetencije. Tako je, na primer, malo dužničkim ropstvom, malo lepom rečju koja i gvozdena vrata otvara, razbucao Demokratsku stranku, koja sada tavori u fioci Zorana Lutovca, predsednika i jednog od troje članova.
Idemo dalje. Đilasov medijski mrak je neuporedivo mračniji - mada nešto ispeglaniji - od Visokog medijskog mraka. Na režimskim televizorima se, osim raznoraznih Sima Spasića, može čuti i videti i poneka liberalna reč. Na Đidovim jok. Drugih koncepcijskih razlika tu nema, a ako ih i ima, te se razlike svode na razlike između Politike i Večernjih novosti, od kojih prva pakuje naparfimisana govna u ukrasni papir po ukusu građanske, konzervativne desnice, dočim druga seljacima, radnicima i poštenoj inteligenciji podastire govna u nepatvorenom obličju.
Nekih srpskih podela ipak ima, tu je Đido u pravu. Mislim na podelu poslaničkih i odborničkih mesta. Ali to nije razlog za zabrinutost, nego za slavlje. Ne znam što se Đido ibreti.
