Dok smo mi ovde proslavljali Vaskrs, u Sloveniji i Francuskoj su se održavali izbori, u Francuskoj prezidencijalni, u Sloveniji parlamentarni, što se - zbog razlika u političkim sistemima - svodi na isto, jer pobednici po automatizmu postaju šefovi parada.
Rezultati vaskršnjih izbora su sledeći: Marin le Pen i stariji vodnik Janša su gromoglasno prdnuli u čabar, što je turobno odjeknulo i u ovdašnjim čabrovima i po običaju mnogo teže palo ovdašnjim nego francuskim i slovenačkim desničarima.
Lepo je (i davno) rekao Osvald Špengler da tutumraci opštu mobilizaciju uvek privide kao pobedu, a da su posebno skloni da tuđe pobede privide kao svoje. Videli smo to nekoliko puta u poslednjih nekoliko godina. Prvi put kad je D. Tramp (zli jezici kažu uz pomoć Rusa) pobedio na američkim prezidencijalnim izborima - i posledično postao srpski nacionalni junak - drugi opet put kad je Zdravko Krivokapić (uz veliku pomoć Amfilohija) pobedio na crnogorskim parlamentarnim izborima pa zbog iznenadne smrti duhovnog sponzora postao - Borat.
Glede Janše, prošlog juna u Puli sam pričao s nekim Slovencima koji su mi samouvereno rekli da stariji vodnik 100% gubi prve sledeće izbore (ove koje je izgubio). Poučena rđavim istorijskim iskustvom moja neznatnost - koja je uoči izbora devedesete samouvereno (i tupoumno) tvrdila da će SPS glatko izgubiti izbore - Slovencima sam rekao da ne bi trebalo da potcenjuju magičnu moć populizma, na šta su mi Slovenci rekli da izvesnost Janšinog uprda u čabar ne temelje na njegovim desnim skretanjima i palamuđenjima nego na temelju loših ekonomskih pokazatelja.
Nauk je jednostavan: loša ekonomija je uvek posledica loše politike s napomenom da i nepopulističke politike mogu biti ekonomski loše. Otuda u istoriji Evrope nema društva koje suočeno s lošim nepopulističkim politikama nije došlo u napast da stvar popravi glasanjem za populističke politike koje manipulišu nezadovoljstvima i obećavaju brze kule i gradove.
Na mestima, međutim, na kojima je parlamentarna demokratija „zaživela“ - a Slovenija je takvo mesto - građani opečeni populizmom bez mnogo buke i besa na prvim sledećim izborima populistu otprave u ropotarnicu istorije i tu Janši ni od kakve pomoći nije bila masovna podrška Mila Dodika. Naprotiv. Samo mu je mogla štetiti jer je Mile too much i za najzadrtijeg slovenačkog belogardejca.
A baš šteta. Da je počem Janez pobedio, složna populistička braća su se mogla uhvatiti u kozaračko kolo u Ljubljani, uturiti prste u dupeta i zapevati „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.
Možda se sad pitate kakve veze naslov „Spadanje svetinja“ ima s postizbornostima Marin le Pen i Janeza Janše. Nikakve sa njima. Ali ima sa nama i sa našom prethodnom kolumnom, u kojoj je pisalo da je propadanje jezika uzrok propadanja naroda. Da bi dokazala tu tezu, Rotopalanka je na sajt zapandrčila naslov „Kako spasti svetinje na KiM“. Možda tako što bi se glagol spasiti pisao ispravno, umesto što se zamenjuje glagolom spasti - koji ilustruje koliko smo nisko pali.
NE PROPUSTITE
