U poslednjem broju NIN-a, koji sebe predstavlja slobodnim medijem, objavljen je, inače odličan, intervju sa Marinikom Tepić. Marinika, vaskrsla iz tihovanja posle aprilskih izbora, odgovara i na mnoga neprijatna pitanja, koja su je, vidi se, izbacila iz koloseka.
Ne krije ona tu da nije očekivala takva pitanja, proziva NIN i trpa ga u isti koš sa tabloidima, zamera novinaru „do kojih se sve tonova intoniranja“ bavi, optužuje ga da iznosi neistinite teze. A pitanja su – odlična. Baš kao što bi prava novinarska i trebalo da budu. I koja bi podrazumevala da sagovornik, umesto insinuacija i optužbi na račun novinara – na njih i odgovori.
Potpisa novinara koji je intervju radio nigde nema. Ni na početku, ni na kraju teksta. Što je suprotno NIN-ovoj praksi. I koji često zamera, i prenosi zamerke na nepotpisane tekstove u drugim medijima. Koje ne smatra sebi prijateljskim. Praksa nepotpisanih tekstova, inače, nije neuobičajena. Potpisani su inicijalima, sa „Ekipa…“ „Redakcija…“, i ništa to i nije neobično.
Nije nedozvoljeno, ako na tekstu radi više autora, ako je komentar redakcijski, ako autor želi da objavi tekst, iz raznih razloga, pod pseudonimom… jeste, međutim, neuobičajeno za NIN. Iako se svaki nepotpisan tekst smatra za redakcijski, logično je pitanje da li se NIN stidi svog novinara, za inače, dobar intervju. Ili se novinar stidi svog teksta, jer je mogao da bude još bolji. Pažljivijem poznavaocu novinarskog zanata u oči upada jedna nelogičnost. Pitanju su odlična, odgovori takvi kakvi su, ali je nelogično da novinar koji je očigledno pripremljen za sagovornika, na osnovu tih odgovora, ne postavi neka potpitanja. Prosto, nema smisla.
Mogućnosti zbog kojih se to desilo, ipak, ima. Recimo, da je intervju rađen mejlom, mada se ovde iz toka razgovora vidi da to nije bilo tako. Ili, ako je sagovornik tražio autorizaciju, pa naknadno izmenio svoje odgovore. A onda novinar ima pravo da odbije da se potpiše ispod svog teksta. Ili da tvrdoglavo inistira na svom pravu da ne dozvoli autorizaciju, ili suštinske izmene odgovora, što je inače propisano i etičkim pravilima novinarske profesije. Jer onda nema mogućnost da naknadno pita i razjasni neke stvari. Kad se sagovornik već sam namešta.
A Marinika se dobro namestila. Probuđena iz hibernacije u koju je zapala posle izbora, na kojima nije prošla onako kako su ona i njen šef Dragan Đilas ubeđivali glasače da će proći, počela je da optužuje novinara, medij, i da zakera što pitanja nisu onakva kakva je ona očekivala da će da budu. Ovim intervjuom, Marinika je dokazala da ona i njen šef Đilas nisu odustali od svoje vizije medija - da moraju da budu na liniji, da moraju da rade kako im se kaže i kako se od njih očekuje.
Za one koji ne znaju, ili ne žele i neće da znaju, Dragan Đilas je postavio temelje sistema kontrole medija preko marketinških agencija. O tome svi mi, koji pamtimo malo dalje, sve znamo. O tome je i 2011. godine pisala Verica Barać u svom, već čuvenom izveštaju o pritscima i kontroli medija. O tome je i novinar NIN-a pitao Mariniku, insistirajući na odgovoru dokle bi išla lustracija, koju ona i njen šef zagovaraju. Marinika, u odgovoru, između ostalog optužuje novinara da nema dokaze za to. Kaže da su navodi iz tog izveštaja već demantovani, pa pominje, recimo, Verana Matića.
Ne kaže, međutim, a novinar nema prilku iz nekog (nepotpisanog) razloga da pita, što bi se prirodno nadovezalo na takav odgovor, da li je to, kada i gde demantovao sam Đilas. Nema prilike da pita da li bi lustracija, za koju se njih dvoje zalažu, važila i za slučaj kupoprodaje jedne druge televizije, za koji svi, upućeni u medijska dešavanja, znaju da je završena u korist Dragana Đilasa. Ili, da li bi važila za slučaj prikrivenog vlasništva u dnevnom listu Press? Ili za, maltene, direktan prenos transporta prvog španskog tramvaja na, tada gradskoj TV Studio B, kada smo znali i kada je vozač stao na parking, skoro zarad fizioloških potreba. Ili….
Odličan novinar, koji je radio ovaj intervju, ali ga, očigledno, nije dovršio kako treba, bi još pitao i da li bi njihova propovedana lustracija značila i da Dragan Đilas ne može više bez dokaza da optužuje agencije za istraživanje javnog mnjenja , što je učinio u predizbornoj kampanji prozivajući Đorđa Vukadinovića i IPSOS, jer mu se njihovi rezultati nikako nisu sviđali, i jer su bili drastično gori od njegovih: Tada je Đilas, sasvim u skladu sa svojim uverenjima i praksom, i medijima zapretio da ne prenose takva istraživanja, koja su se, uzgred, pokazala kao tačna za razliku od njegovih. Tada je Đilas zapretio i da će svi morati da prenose istraživanja njegovih anonimnih istraživača, jer su ona, kao realna.
Niko se tada nije setio da mu kaže da se prema etici, i istraživača i novinara, rezultati istraživanja uvek objavljuju tako da se zna ko ih je radio, ko ih je naručio i na kojem su uzorku rađeni. Optužio je Đilas tada i Demostat, jer u njemu sedi Zoran Panović, koji je član Upravnog odbora RTS-a, i čija mu se uređivačka politika ne sviđa. Ni Demostatova istraživanja, ni Panovićeve prognoze. Za one koji ne znaju, ili ne žele da znaju, UO RTS-a nema nadležnosti nad uređivačkom politikom. Ali, itekako ima nadležnost nad poslovnom politikom. U koju spada i saradnja sa marketinškim agencijama, od kojih je samo jedna, gle čuda, baš u Đilasovom vlasništvu, imala monopol na prodaju reklamnih sekundi na RTS-u dok je on bio vlast. Biće da Đilas i Marinika to itekako dobro znaju, pa su Panovića prozvali jer su sada, kad on sedi u tom Upravnom odboru, monopol na sekunde izgubili.
I tako smo mi, eto, saznali da su rezultati Ipsosa i Đorđa Vukadinovića mnogo pouzdaniji od anonimnih Đilasovih agencija. Ali nismo saznali ime Đilasove agencije, koju niko normalan ne bi više angažovao, da joj zna ime. I zato je možda NIN-ov intervju nepotpisan. Jer se autor stidi što nije do kraja isterao stvari na čistac, ili se NIN stidi što se Marinika našla u nebranom grožđu.
Petar Jeremić
NE PROPUSTITE
