Svim predsednicima Republike Srbije, da ne kažem baš svim srpskim vladarima, koji se odvaže da gostuju u mojoj emisiji „Crveni karton“ - za sada sam ugostio samo jednog, JexS-a Tadića, aktuelnog još čekam - postavio sam (i postavljaću) pitanje od 1.000.000.000.000 dolara/rubalja: Zar vam nije palo na pamet da bi bilo probitačnije da pregovore s predstavnicima odmetnute Prištine vodite bez posrednika, cinik bi rekao sponzora. Šta se uopšte moglo „ispregovarati“ ako su se članovi Visoke Koštuničine delegacije kao poslednji ženski polni organi sakrivali po hodnicima neke bečke pustoline da se slučajno ne bi sreli s nekim od predstavnika Albanaca.
Da li ih je bilo strah od albanskih delegata? Do izvesne mere da, rekosmo već da su Koštuničini delegati ženki polni organi koji se boje i svojih senki, ali bio je tu i jedan mnogo veći strah, strah da će neki paparaco uslikati nekog pregovarača kako se rukuje s nekim Albancem i eto ti belaja, eto kraja političke karijere i neslavne titule Vuka Brankovića.
Ja već godinama - šta godinama, decenije su sada u pitanju - govorim, tj. džaba krečim da mi u suštini nemamo toliko problema sa Albancima koliko sa samima sobom, da, nadalje, i srpske političke elite i SNiS ne brinu toliko za kosovsko stanovništvo (svih nacionalnosti i boja) koliko za zemljišni posed. I - last but not least - da je povređenost kolektivne sujete jedan od presudnih motiva. Ko biva... Do juče su strugali drva i jeli marmeljadu, a sad nam otimaju „naše Kosovo“. Nuka duhu, fakat.
Isto tako decenijama govorim da su sve srpske vlade od 1912. naovamo udarnički radile na secesiji Kosova. Jednom zgodom sam jednog visokopoziciniranog nacionalnog dilbera - kome je Kosovo u srcu, a dupe u glavi - priupitao zašto njegovi duhovni preci nisu prestonicu Srbije preselili iz Beograda u Prištinu, koja je srce srca Srbije. U Prištinu bi se posledično premestile strane ambasade i - što je mnogo važnije - pare, istorija bi, da se tako postupilo, krenula sasvim drugim tokom. Skrajnutost i siromaštvo su glavni motori secesionističkih ideja.
Budući da je dilber znao na šta Priština liči (to je sredina devedesetih), a nakon što je zamislio na šta li je ličila 1912, nacionalni dilber me je pogledao kao poslednju budalu. Razumem ga. Tek je relativno nedavno bio došao iz bosanske pripizdine, dokopao se Beograda, napravio neku karijericu, namlatio neku paricu, a ja mu govorim da treba da ide u Prištinu.
Saglasno dilberu - i legionu dilbera sličnih njemu - Kosovo mora ostati u sastavu Srbije samo zato što je „naše, srpsko“. Međunarodno, međutim, pravo - a ni ostala prava - ne poznaju (i ne priznaju) pojam nacionalnog vlasništva. Vlasništvo može biti ili privatno ili državno. Ono, fakat, zahvaljujući našim posebnostima, mi smo imali i „društveno vlasništvo“, ali je ono tokom tranzicije vrlo brzo postalo privatno. U situacijama kad državni aparat - garant suvereniteta i državnog vlasništva - nakon „veličanstvene pobede“ napusti neku teritoriju... Šta onda biva? O tome sutra. Prekardaših.
NE PROPUSTITE
