Već decenijama govorim, tj. džaba krečim, da je glavni uzrok svih naših neuspeha i tradicionalne nasilnosti svih srpskih politika - kako prema unutra, tako prema spolja - nasilje nad jezikom. Kad god to kažem (ili napišem), ljudi me gledaju ko budalu. Valja napomenuti da među tim svatima ima i visokoobrazovanih.
Prigodom takvih govorancija uvek izvadim kec iz rukava, tj. dokazni materijal. Nevernim Tomama, koji misle da je jezik „samo sredstvo komunikacije“, skrenem pažnju na činjenicu da je kod naroda koji govore i pišu „velikim, lepo uređenim jezicima“ manje-više i sve ostalo veliko i lepo uređeno. Naravno, u granicama mogućnosti ovog guravog sveta.
Da ne dužim: jezik je resurs neuporedivo važniji od gasa, nafte, zejtina i brašna. Da parafraziram oca Tadeja - kakav ti je jezik, takva ti je politika, takva ekonomija, takvo sudstvo, takvo, ukratko, sve. Pogledajte to sve, pa izvucite zaključak kakav nam je jezik.
Mnogi od vas će se iznenaditi kad čuju da je kodifikovanje, bogaćenje i uređenje jezika, utemeljiteljska obaveza famozne SANU, koja se bavi svim drugim - naročito politikom - osim jezikom, a ako se sporadično i pozabavi jezikom, onda se poglavito pozabavi onim što je u jeziku „srpsko“, a ne jezičko. Zašto je tome tako. Zato što nacije - uključujući i srpsku - nastaju iz jezika, a ne jezici iz njih. Nevolja je što zbog zloupotrebljenog jezika nacije mogu i nestati.
Mučitelja i krivotvoritelja jezika ima iha-ha i među vrlo uvaženim piscima i pjesnicima, ali udarna pesnica u blickrigu protiv srpskog jezika su takozvani „politički analitičari patriotske provenijencije“, a među njima počasno prvo - iako nedovoljno uvaženo - mesto zauzima Dragomir „Bucko lazmišlja“ Anđelković, koji se ne skida sa stubaca novinčina i televizora serbskih.
Podvrgnimo metodi cloes reading odlomak iz jednog od recentnijih Anđelkovićevih smatranja. Eventualne primedbe da je odlomak „istrgnut iz konteksta“ u startu odbacujem. Konteksta, naprosto, nema.
„Srbiji se ne nude nikakvi ustupci po pitanjima koja su njoj bitna kako bi se udaljila od Moskve, već se naprotiv u istu ravnu sa takvim zahtevom stavlja odustajanje od vitalnih srpskih interesa. Tako se pojačava predstava u velikom delu građanstva Srbije da Zapad od nas, pod plaštom okretanja od Rusije, traži da izdamo sebe.“
Zašto bismo „okretanjem od Rusije“ izdali sebe - i koje to „sebe“ - ostaće zauvek nejasno. A nije ni važno. Mnogo je tu buke ni oko čega. Strahovi Kitaj Goroda su podjednako bezrazložni kao i nade Euromahale. Niti će Srbija - okrene li se Zapadu - biti uređenija, niti će - ostane li uz skute Rusije - postati sjebanija i autoritarnija nego što jeste. Sa ovakvim jezikom gde god se „okrenuli“, ostajemo tu gde jesmo i kakvi jesmo.
NE PROPUSTITE
