Naša današnja kolumna nije rimejk čuvenog Tolstojevog romana, iako ima veze sa ratom i mirom. Da bismo videli kakve, moramo se vratiti u godinu ‘86. Elem, dva-tri meseca posle havarije nuklearne elektrane u Černobilju, menadžment tadašnjeg SKC-a je upriličio tribinu pod naslovom „Protiv atomske energije“, tako nešto.
I moja neznatnost je - skupa sa još nekim protivnicima atomske energije - dobila poziv da uzme učešća na tribini, poziv prihvatila, u rečeni dan i čas krenula u SKC, ali je na putu ka SKC-u, kod nekadašnje kafane „Takovski grm“, dokonala da u suštini nema ništa protiv atomske energije, da nije atomska energija kriva za černobiljsku havariju, nego. tzv. ljudski faktor i da konačno - stvar presudna za moju odluku da umesto u SKC svratim u „Takovski grm“ i naručim vinjak - atomskoj energiji puva qwrz što ja imam nešto protiv nje.
Nekako u to vreme mi je konačno došlo iz dupeta u glavu da je biti protiv atomske enrgije, havarija i ratova isto toliko kretenski koliko biti protiv zemljotresa, erupcija vulkana i poplava, dakle pojava koje spadaju u tzv. višnje sile.
Napred rečeno uopšte ne znači da po ovdašnjem običaju odlazim u drugu krajnost i da „podržavam“ havarije, ratove, zemljotrese i poplave. Ne, daleko od toga, daleko im lepa kuća. Sad će neki naivčina stati da zakera: dobro, de, zemljotresi, poplave itd. možda jesu višnje sile, na njih se i ne može uticati, za razliku od ratova, koje pokreću ljudi i kojima se - po receptu ostarelih hipika iz Manježa - može stati na put ukoliko budemo uporno antiratno protestovali i neodazivali se na pozive vojnih odseka.
Jok, more. Džaba je to krečenje. Ratovi su - iz razloga koje ću podastrti - isto toliko prirodne (periodične) pojave koliko i zemljotresi i epidemije. Moglo bi se, štaviše, reći da su ratovi produžetak zemljotresa i epidemija vojnom silom. Uz napomenu da ratove ne pokreće prirodna prirodi, nego (nepromenljiva) ljudska priroda brza na zlo, hitra na grabež, laka na zlopamćenje, teška na praštanje, podložna gluposti, osiona, alava i nezasita.
Kad se napred pomenute ljudske manjkavosti „usložnje“, što reko onaj drevni espeesovac i kad tenzije narastu do tačke pucanja, onda počinje rat koji, kao onaj šumar iz vica, zavede kakav-takav rad, red i mir, koji potraje neko vreme dok pobednici ne počnu da misle da nisu pobedili onoliko koliko su nameravali - i da nisu opljačkali koliko su mogli - i dok gubitnici ne shvate da su izgubili više nego što su nameravali.
Pošteno govoreći, grace period kakvog takvog mira od ‘45. do pre neki mesec jedan je od najdužih u čemernoj istoriji ovog guravog sveta, dočim su hitrine na grabež, alavosti i osionosti veće nego ikad. Treći svetski pičvajz, dakle, nije mogućnost, još manje pretnja, nego je istorijska nužnost. Lako se može dogoditi i najcrnji scenario - detoniranje atomskih bojevih glava. Ako se to dogodi - i ako to doživim - peći će me savest zašto sam, umesto na protest protiv atomske energije, otišao u „Takovski grm“ na vinjak.
NE PROPUSTITE
