Prošle godine sam pročitao sjajnu knjigu tvorca modernog Izraela Šimona Peresa „Ovde nema mesta za male snove“, a nedavno sam i pogledao na Netfliksu odličan dokumentarac „Ne prestajte da sanjate - život i zaostavština Šimona Peresa“. Nisam neko ko je sanjar, uvek se trudim da budem što realniji, no ako nisi sposoban da nešto zamisliš i da svim silama guraš to što si zamislio, nemoj ni da se baviš politikom. Zapravo, nemoj da se baviš ničim gde bi se tebi ukazala šansa da nešto vodiš. Lider ne možeš da budeš bez vizije i užasnog odricanja od svog privatnog života.
Peres se kao mlad doselio iz Poljske na golu zemlju u Izrael pred Drugi svetski rat. Dakle, na golu zemlju. Kada je otišao sa ovog sveta, Izrael je ostavio kao jednu od najrespektabilnijih sila na svetu, bogatu, privrednog giganta, nuklearnu silu sa fantastično snažnom vojskom i svim mogućim bezbednosnim službama... Od gole zemlje napravljen je raj na zemlji. Glavna stvar koju sam usvojio čitajući Peresovu knjigu bila je da nikada ne smeš da odustaješ i da kada izgubiš, uvek moraš da nađeš način da se vratiš. To je bila njegova krilatica. Posebno me je impresioniralo kako je pronalazio put da zaobiđe administrativne barijere po svetu da bi ostvario nešto što je dobrobit za Izrael - od toga kako su do Izraela dovozili delove za avione da bi se izbegao američki embargo do toga kako su od Francuza pozajmljivali uranijum da bi izbegli evropsku zabranu prodaje uranijuma, te na taj način radili na tome da Izrael postane nuklearna sila. U političkim nadmetanjima sa večitim rivalom Icakom Rabinom više puta je pao kao poražen, što u stranci, što na državnom nivou i jednako toliko puta se podigao i pobeđivao.
Suština jedne takve sjajne biografije je baš u tome da u politici ne postoji poraz. On je privremen, a ideja koju nosiš je stalna. Danas si pao, sutra moraš da se podigneš. Takođe, ne postoje neprijatelji u politici. Danas si sa nekim žestok rival, a već sutra, ako se okolnosti poklope, možeš da budeš sa njim u savezu da biste radili za dobrobit otadžbine. Politika je stvar ozbiljnih kompromisa. Svi ciljevi su dostižni, pitanje je samo koliko si uporan da ih izguraš.
Sve ovo napisah upravo zbog Srbije, koja je danas u jezivoj situaciji. Doduše, Izrael živi sa tim da je okružen neprijateljima. Srbija je takođe u krajnje neprijateljskom okruženju, ali nama nije cilj da ratujemo, već da živimo u miru. Baš kao što je Peres imao viziju sa Izraelom. Mir sa svima, ali i dovoljno jak Izrael da taj mir može da očuva. Ovo što Vučić radi u Srbiji je nešto slično. Ruka pomirenja svima je pružena, ali Srbija mora da bude ekstremno jaka kako bi mir čuvala. Nama je svakako neka vrsta istorijskog sporazuma sa našim neprijateljskim okruženjem veoma važna. Možda Vučić neće doživeti ono što su Rabin i Peres kada su sa Arafatom mir potpisivali, ali svakako da se mora ostaviti zaostavština budućim liderima da stalno tragaju za istorijskim sporazumom koji će nam svima mir garantovati. Recimo da je „Otvoreni Balkan“ jedan sjajan početak. No, mora još mnogo da se radi, da se guraju progresivne ideje, da se usijanim glavama izbija ratna opcija iz glave. Za to je potrebna istrajnost. Ideja stalnog mira na Balkanu je verovatno jedna od najvećih ideja za sve nas koji na Balkanu živimo. Ona će kad-tad morati da se ostvari.
NE PROPUSTITE
