I bi rasprava o Kosovu i Metohiji, baš onako kako je opozicija zatražila. I bi rasprava koja je bila ujedno i divna prilika da uz sve razlike demonstrira jedinstvo povodom usvajanja izveštaja, koji je, objektivno govoreći, napisan sasvim uravnoteženo, vrlo objektivno i nije bio ama baš nijedan razlog da se za izveštaj ne glasa. Sećam se, nekad dok smo bili opozicija, uvek smo glasali za izveštaje, deklaracije, rezolucije o Kosovu i Metohiji koje je vlast iznosila pred narodne poslanike. Tokom rasprave iznesu se kritike, pokažu se razlike, ali se za završni dokument uvek glasa jer time pokazuješ da imaš državotvoran pristup i da demonstriraš jedinstvo koje je po pitanju Kosova i Metohije uvek neophodno.
Ipak, očito opozicija sagledava sve kroz prizmu najprizemnije politike i, na moje zaprepašćenje, a priznajem i na zaprepašćenje svih kolega u vladajućoj stranci, bez blama su odbili da glasaju za ponuđeni izveštaj. Jednostavno, čisto politikantski glasali su protiv. Neozbiljno i glupo.
Da od preko potrebnog jedinstva neće biti ništa, sasvim je bilo jasno kad su se još na početku sednice na krv i nož posvađali unutar same opozicije. Naravno, nisu se svađali zbog izveštaja ili zbog neke ozbiljne teme, već su se skoro pa pobili ko će gde da sedi. Tako je Ćuta, besan što se nije domogao mesta koje je pikirao, veći deo sednice proveo stojeći. I onda se pitate zašto ovakva opozicija ne može ništa Vučiću. Svaki komentar je suvišan.
Što se same rasprave tiče, tu je tek pokazan apsolutni besmisao opozicije. Čast izuzecima koji su se potrudili da izveštaj delimično pročitaju, ipak većina njih nije imala pojma ni zašto tamo sedi. Dakle, takva očajna nepripremljenost, takvi isprazni govori, prosipanje demagogije i ponašanje po principu trla baba lan bez ponude ikakvog rešenja, to nije viđeno u istoriji našeg parlamentarizma. Vučić se bukvalno igrao s njima i ponašao se kao profesor u školi. Oni su toliko delovali nemoćno i neozbiljno da je u jednom momentu to postalo i pomalo neprijatno. Svaki od njih koji se javio dobio je takav nokaut od koga bride obrazi i uši. Posebno je bio interesantan Vučićev odnos prema tzv. desnoj opoziciji kad ih smireno, bez podizanja tona, rečima bukvalno šamara. Na svaku prosutu demagogiju, zaklinjanje u Cara Lazara i trošenje reči i trljanje jezika da bi se iznosile isprazne fraze, Vučić je odgovarao toliko snažnom argumentacijom, iznosio je činjenice i, ono što je najvažnije, kompletnoj javnosti nije iznosio obmane, već je govorio surovu istinu. Rekao je pred svima da nas po pitanju Kosova i Metohije očekuje još teže stanje, da niko nema predstavu kako će se sve završiti...
Opozicija je, kao po običaju, propustila nekoliko penal šansi tokom ove rasprave. Recimo, za početak su mogli da se izdignu iz političarenja i da se pokažu kao ozbiljan faktor koji razmišlja o državi tako što žele da demonstriraju narodno jedinstvo. Zatim, mogli su daleko bolje da se pripreme i da iznesu neki predlog kako da nešto uradimo po pitanju KiM. No, umesto toga nastavili su sa starom praksom, koja se svodi na netrpeljivost prema Vučiću i sve dok to tako bude, Vučić će uvek izlaziti kao pobednik iz svih mogućih duela s njima. Ponekad stičem utisak da ih je zapravo Vučić i napravio po sopstvenoj želji. No, kako god, što reče jedan moj prijatelj, dok su oni takvi kakvi jesu, vladaj, Vučiću, jer ti nisu ni do kolena.
NE PROPUSTITE
