Strunjen crnom vešću da „nas“ je za 850.000 manje nego pre deset godina, deprimiran saznanjem da će zbog poodmaklosti godina i moja neznatnost u dogledno vreme doprineti porastu mortaliteta, krenuo sam stopama Ljilje Smajlovićke i prekjučerašnju subotu, dan za kulturu, posvetio problemu depopulacije. Danas ću ispraviti istorijsku nepravdu i u opticaj vratiti redovnu postsajamsku rubriku „Predlozi za čitanje“.
Prva od nekolicine knjiga koje ću preporučiti za čitanje su „Ožiljci života“ Vuka Draškovića. Iako (formalno) spadaju u žanr političke autobiografije, „Ožiljci“ su vrhunska beletristika. Prema mišljenju ljudi do čijeg mišljenja držim - a koji znaju šta je dobra literatura - to je najbolja Vukova knjiga „ikada“... Saglasan sam sa tim sudom.
Iako su „Ožiljci života“ nedeljama bili na prvom mestu na „Laguninoj“ top-listi, iako se o „Ožiljcima“ ćućorilo po kuloarima, mutlacima i prčvarnicama, sve do subote 5. 11. o. g. - kada je u Danasu izašao prikaz iz pera Ivana Ivačkovića - o knjizi nije napisana ni reč.
To je zato što je famozna beogradska čaršija - koristim i ovu priliku da je napušim sramnim udom - prećutno odlučila da knjigu prećuti. Što je samo po sebi garancija kvaliteta. Tako to radi čaršija. Kad neka knjiga razotkrije njen orijentalni čemer i prevarantske mehanizme, „čaršija se zatvori“, što reko Ivo Andrić, i ćuti i kuti dok knjiga ne padne u zaborav. Da su „Ožiljci života“ takozvana fikcija, konstruisana pripovest o junaku koji pokušava da promeni mračne političke prilike u Ruritaniji i pritom prolazi kroz pikarska iskušenja, kritika bi je nagrdila (čaršija pozdravila) jer bi to izgledalo prepatetično i nerealno, za razliku od „Ožiljaka“, kojima umetničku uverljivost daje upravo činjeničnost koja podupire svaku rečenicu.
Vuk nikada nije prihvatio makijavelistički aksiom da u politici biti prevaren nije nikakav izgovor. Vukova biografija i njegov politički projekat iscrtavaju jasne granice dokle se poštenjem, neposrednošću i - zašto ne - idealima moglo (i može) dospeti u Srbiji.
Iako nije imao nijednu osobinu neophodnu za politički „uspeh“ u srpskom značenju te reči - lukavstvo, pokvarenjaštvo, sklonost laganju - Vuk je ličnom energijom, koju je preneo na SPO, iz temelja uzdrmao čaršijski red i poredak, stvorio mogućnost za smenu vlasti i otvorio perspektivu. Da bi nedugo potom vajni sabori, Koštunica i Tadić ponovo uspostavili čaršijski red i poredak.
Vuk je čak i u avet sitnoseljačkog, lažovskog, cincarskog, ćepenačkog nacionalizma udahnuo stvarni život. Pre petnaestak godina bih napisao da bi se - da je Vuk uspeo da osvoji vlast - SPO emancipovao i pomerio ka političkom centru - što u virtuelnoj istoriji nije isključeno - ali sada, sa ovim iskustvima, znam da tako nešto nije bilo moguće. Upravo zato što je Vukov projekat, ma koliko bio smušen, bio stvaran i živ, bio je osuđen da umre, kao što je i Vuk osuđen na smrt, koju je u više navrata pukim čudom izbegao. Ostalo je istorija. Ali i istorija književnosti.
NE PROPUSTITE
