FAMOZNO SVETISLAV BASARA: PREDLOG ZA DUVANJE

Umal, grešna mi duša, u subotu, danu za kulturu, ne napisah „za drogiranje“. Opšte je mesto da su pesnici, pisci, slikari - umetnička menažerija uopšte - odreda lole bekrije zdravo sklone ne samo upotrebi (zli jezici kažu „zloupotrebi“) alkohola nego i širokog spektra opojnih i psihoaktivnih supstanci.

Evo zašto sam bio skeptičan. Mit o posebno izraženoj sklonosti pjesnika i umjetnika prema alkoholu i opijatima lažan je kao i svi moderni mitovi, možda i lažniji. Evo zašto, što rekla moja omiljena žutara Blic. Unutar svake populacije na svetu - sa izuzetkom, je li, srpske (smeh vrabaca iz offa) - nađe se određen (povisok) procenat osoba u čijem biću ima nešto što ih tera prema piću, a i žešćim supstancama.

Profesija u toj stvari ne igra nikakvu ulogu. Ima akademika i univerzitetskih profesora narkomana - cinik bi rekao kamo sreće da ih je više - a ima ih i džibera i beskućnika. Ako bi, recimo, neko potegao pa napisao studiju „Povest o auto-limarima na drogama“, garantujem da bi to bilo interesantnije štivo od 95% knjiga posvećenih problemu pisaca na drogama.

Ali kad se udubih u Bunovu knjigu, nada mi postade mnogo veća od sumnje. Iz više razloga. Evo nekih. Očigledno je da 1. autor poznaje materiju, 2. da odlično poznaje istoriju književnosti i 3. da se ne proserava. Kad kažem „ne proserava“, hoću da kažem da niti osuđuje upotrebu droga u umetničke svrhe, niti je pak, na podbije nekih pisaca, promoviše, idealizuje i posredno na rđav put navodi mnoge ambiciozne duše koje previđaju da se osim drogiraosti mora imati i talenat - i još crnje i gore - da se mora vredno raditi.

Markus Bun temi prilazi objektivno, naravno, koliko je to moguće kad se piše o supstancama čija je svrha bekstvo - a ako je ikako moguće i prevazilaženje - svake objektivosti. S druge strane, ne upušta se ni u narkomansko-poetske subjektivnosti, još manje u psihologiziranje, a ponajmanje u naravoučitelne spekulacije tipa „da li bi Bodler pisao još bolje da nije pušio hašiš“. Može biti da. Što me navede na spekulaciju na šta li bi tek ličile poslednje psihodelične Ćosićeve kupusare da je autor kojim slučajem uzimao LSD, što (sa indignacijom) nije činio.

Nije, dakle, u pitanju istorija narkomanske književnosti, nego fenomenologija spisateljske (i ne samo spisateljske) narkomanije. Must read. Šta drugo da kažem.