Iznenadilo me je, moram priznati, što posle izgubljene utakmice protiv Švajcarske - i rušenja lepih snova naših o osvajanju titule svetskog prvaka - nije usledio opštenacionalni amok. Još me je više iznenadilo to što krivica za poraz nije pripisana zaveri usual suspectsa: sudija, judeomasona, Kominterne, Brisela i Vašingtona. Bilo bi dobro da tako ostane i ubuduće. Manje ćemo gubiti ako utuvimo da je jedini recept za uspeh strpljivo dostojanstveno podnošenje neuspeha. (cit. ser Vinston Čerčil.)
Utakmice svetskog prvenstva i prateće cirkusijade gurnule su u totalni medijski mrak jednu mnogo važniju utakmicu, onu koja se vodi na bojištima Ukrajine. Kako tamo stvari stoje? Putin, Milinčićke i RT Balkan su u pravu: protiv Rusije ne ratuje samo Ukrajina nego (posredno) i Amerika, dočim EU - sa izuzetkom ratobornije Poljske i baltičkih država - uglavnom zanosi muda.
Ali šta je tu novo? Taj rat traje od ‘45. naovamo. Kad smo već kod toga, setite se šta je onomad rekao Mišel Fuko - kakva „demokratija“, kakva „pravda“, kakvi bakrači, rat se vodi da bi se dobio, a ne da bi pobedila „ideja“ slobodnog ili ruskog sveta.
Da je, recimo, Amerika povela specijalnu vojnu operaciju protiv Kanade, Rusija ne bi ni trena oklevala da Kanadi šalje oružje, opremu i da vodi takozvani proxy rat. Pravednička vađevina Milinčićki i njihovih saradnika da je Amerika „gurnula“ Ukrajinu u rat lako se pobija kontrapitanjem - a zašto nije „gurnula“ Belorusiju? Evo zašto: zato što Ukrajinci odlučno ne žele da im šubare kroji Kremlj.
Amerika je, fakat, iskoristila tu okolnost, ali što reko Kolakovski, „biti prejeban nije nikakav izgovor u politici“, a tek to nije u ratu. Isto bi vam rekli i Sun Cu i Fon Klazevic. A i vladika Rade bi dodao da „svijet je ovaj tirjan tirjaninu...“ Znate priču.
Kako god. Ko god pobedio, svi će izgubiti, uključujući i pobednika. Ako su plemenski ratovi balkanske gologuzije (tj. „nas“, jebo ja nas“) izazvali tektonski geopolitički poremećaj i pokrenuli ireverzibilne procese dekompozicije, možemo samo zamisliti - mada je bolje da ne zamišljamo - kakvi će sve potresi i prekomponovanja proizaći iz frontalnog sukoba „kolektivnog Zapada“ i još kolektivnijeg Istoka.
Da bih se koliko-toliko orijentisao u bespućima ratne zbilje, svraćam 1. na sajt Meduza.ru - gde obnavljam školsko znanje ruskog i obaveštavam se šta pišu antiratni Rusi i 2. na sajt RT Balkan, gde posmatram kako se srozava i zloupotrebljava srpski i obaveštavam se o smatranjima ratobornih, rusodupeljubnih Srba.
Nije mi promaklo prilikom poslednje redovne inspekcije da je RT Balkan dobio snažno pojačanje, maltene HIMARS, u Slobodanu Antoniću (gde je Ðole) - a istovremeno sam primetio ono što mi je prilikom prethodnih inspekcija proniklo: da Ljilja Smajlovićka ima video-emisiju autopoetički besprekorno naslovljenu „Relativizacija“. Kad stisnem muda i nabavim HTZ opremu, pogledaću jednu i podastreti pismeni izveštaj.
NE PROPUSTITE
