Staro je pitanje da li čovek ima više štete ili „koristi“ ako se ponaša moralno. Tu postoje dve škole mišljenja. Prva od njih smatra da moralan čovek mora propasti u realnom svetu u kome živimo, a koji malo haje za moral i u kojem se gotovo svako ponaša na sebičan način. Druga smatra da čovek mora da se ponaša moralno, pa šta košta da košta, jer bi inače živeli u džungli u kojoj niko ne bi bio siguran.
Potpisniku ovih redova je bliža druga škola mišljenja i tvrdo ubeđenje da je zapravo moral ona nevidljiva zaštita koju čovek ima, jer već i stara narodna poslovica kaže da nije moguće rđavo raditi, a dobru se nadati. Nije to jedina poučna narodna „moralna“ poslovica, te je tu još sijaset narodnih mudrosti od one koja kaže da onaj ko drugome jamu kopa, često sam u nju upadne, pa do one koja kaže da čovek u svim situacijama treba da čuva svoje dostojanstvo i integritet, te da se u dobru „ne uznosi“, a u zlu „ne unižava“, jer je sudbina promenljiva kategorija, pa nijedna pobeda ni poraz nisu definitivni, već sve teče i podložno je promeni, pa u takvom „tekućem“ svetu nema boljeg oslonca od nekih bazičnih etičkih principa. Stoga su i religije i filozofije i ova i ona učenja lomila glavu kako da haotičnom svetu daju kakve-takve etičke norme, kako bi se haos oko nas makar malo pokušao prevesti u red.
E sada, kakve veze imaju sve te religije, filozofije i vaskoliki moral sa kolumnom čije je ime „Strateški tokovi“ i koja bi trebalo da piše o tokovima međunarodnih odnosa i inih odnosa među državama, interesima i ideologijama. Pa, vrlo jednostavno govoreći, i te kako ima, jer čovečanstvo do sada nije izumelo bolju „ideologiju“ od npr. biblijskih Deset zapovesti ili Budinog učenja o „srednjem putu“ ili bilo kojeg drugog duhovnog učenja bilo koje od tradicionalnih religija, a koje opstaje evo već hiljadama godina, dok sve „ideologije moći“ traju uvrh glave par stotina godina, ako uopšte i toliko, te najčešće traju koju desetinu godina, dok su na snazi određeni istorijski uslovi, da bi onda bestragom nestale.
Kako pokazuje čisto iskustvo propali su svi Napoleoni i Hitleri, svi manje ili više genijalni stratezi i sva manja ili veća carstva i imperije, a ono što je trajno i danas su učenja velikih „prosvetitelja“ naroda, nacija i ljudi, bez obzira na to da li je reč o Mojsiju, koji je dao zakone jevrejskom narodu, Isusu, koji je dao „etiku pod Gorom“ celom svetu, Muhamedu, koji je uveo u moral arabljanska plemena ili pak o našem Svetom Savi, koji je Srbe priveo hrišćanskim kanonima i tako nas uveo u istoriju.
Tako da čisto iskustvo pokazuje da moral i njegova načela traju kada se i sve drugo ruši, te pametan čovek ne može da to ne uvaži, te je zato odgovor na pitanje sa početka ove kolumne da je čoveku ne samo blagorodno nego i čak i „korisno“ da ostane u okvirima etike, jer svako njeno prekoračenje nosi određenu kaznu, o čemu je opet pisao veliki Dostojevski.
Nije se loše prisetiti tih pouka u vremenu u kojem besne ratovi i u kojem je čitav svet u procesu tumbanja i prekompozicije. Jer proći će i to vreme, a ostaće fakt kako smo se u njemu vladali i da li smo se u lošim okolnostima ponizili, što nije mudro da radimo, kako kaže stara poslovica.
Kao što jednako nije mudro da se „uznosimo“ kada opet dođu sretna vremena, jer i to će proći.
NE PROPUSTITE
