Obavestivši se da će „Utisak nedelje“, posvećen pitanju od mnogo sendviča - „da li će N1 i Nova.rs dobiti nacionalnu frekvenciju“ - a da će gosti biti Stanko Crnobrnja, Višnja Aranđelović i moj kolega po džaba krečenju Zoran Gavrilović, zaključih da bi to vredelo pogledati i u 20.28 h se namestih pred televizor.
I vaistinu je vredelo pogledati. „Utisak“ je ostavljao utisak onog starog, dobrog „Utiska“. Nije to bio „Utisak“ s tezom, nego s temom. Možda se pitate: kakva je razlika između utiska sa tezom i utiska sa temom. „Sa tezom“ znači da se željeni utisak unapred postavi, pa se razgovor vodi tako da se utisak pojača, dočim utisak „s temom“ znači da se spontano razgovara o temi, a gledaocima prepušta da sami steknu utisak.
Pogledajte „Utisak“ na Jutjubu jer je tema naše današnje kolumne moj lični „Utisak nedelje“ - pod nazivom „Budimo realni“ - koji sam izabrao između nekoliko ponuđenih u „Utisku“. Radi se kratkom isečku iz emisije RTS-a, posvećene nasilju u školama, dovoljno dugom da bi profesor Aleksandar Baucal izrekao neke kardinalne istine koje se decenijama metu pod tepih.
Budimo realni, rekao je otprilike Baucal - citiram po sećanju - naše društvo je od vrha do dna prožeto nasiljem, ne možete očekivati da škole budu oaze nenasilja. I moja neznatnost je u više navrata pisala da smo mi društvo prožeto nasiljem, da je tome tako od 1804. do danas, a da je jedini vidljivi napredak to što posle parlamentarnih izbora pobednici ne poubijaju sedamdesetak poraženih, što je još krajem XIX veka bivao slučaj.
Ne možete, nadalje, očekivati nenasilje u školama u jednom društvu u kome je - u istorijskim razmerama juče, oko sredine XIX veka - Milisav Lapovac, savetnik kneza (uma ne napisah auto-puta) Miloša Velikog, predlagao da se problemi reše tako što će se poubijati svi pismeni Srbi. Predlog, doduše, nije dobio potreban broj glasova, ali, jbg, ostao je da lebdi u vazduhu.
Pisao sam u više navrata o prozorljivom kaluđeru svetogorcu koji je grčkim ustanicima, listom hajducima, savetovao da ne dižu bune i ustanke, nego da sačekaju da se Otomansko carstvije raspadne pa da onda grade države i društva. Da sačekaju vreme, da ne trče pred rudu. U suprotnom, govorio je kaluđer, večno ćete ostati u stanju ustanaka i bune. Ustanici nisu poslušali kaluđera, za koga se sumnja da je završio kao hajdučki ćevap.
U Srbiji nije bilo čak ni takvih kaluđera. Mnogi su kaluđeri i popovi aktivno učestvovali u bunama, ustancima i metežima, počev od Hadži Melentija, preko popa Vlade Zečevića, zaključno sa Nikanorom, koji jesenas umalo nije podigao prvi srpski ustanak protiv pedera.
Ne može se očekivati nenasilje u politici (i školama) u društvu u kome su u XIX veku mnogo uvaženiji, popularniji i uticajni bili hajduci Stanko i Veljko nego Dositej Obradović, a u kome su u XX veku Arkan i Giška bili uvaženiji nego Borislav Pekić ili Ljuba Simović.
Ne može se, nadalje, očekivati ništa dobro u društvu u kome, kad kažeš ovo što sam rekao, uvek kaže: „Ne filozofiraj“, što u prevodu znači - ne seri.
NE PROPUSTITE
