Žan Bodrijar, filozof čiju je britku misao upropastila pomodnost, svojevremeno je napisao: „Teorija kopa rupu i čeka da u nju upadne stvarnost.“ To se prvenstveno odnosi na političke teorije, mada stvar slično stoji i sa ostalim.
I - šta potom? Stvarnost se vrlo, vrlo retko hvata na bućkala teorije, teorije mnogo češće upadaju u rupu koje su same iskopale. To je frustrirajuće. I zato se - da bi se stvarnosti pripomoglo da upadne u rupu - pokreću revolucije i ratovi. I revolucije i ratovi, fakat, ubrzaju stvar, svejedno, stvarnost uvek upadne u rupu koja njoj odgovara.
Ljudski rod se nikada nije naučio - niti će se ikada naučiti - da se stvarnost ne može staviti pod ljudsku kontrolu. Šta god da radili, koliko god se kurčili, na kraju bude onako kako bubanj stvarnosti kaže.
Tako će biti i sa ishodom rata između „ruskog sveta“ i „kolektivnog zapada“. Taj ishod je neizvestan i nije ni u kakvoj vezi s brojem tenkovskih divizija i haubica. Pitanje od 1.000.000.000 dolara je: čiju će rupu odabrati stvarnost. Da li Putinovu rupu sumornih centralizovanih autokratija ili proverenu rupu zapadnih, prilično posrnulih demokratija. A pitanje od 200.000.000 dolara je: šta svet „zaslužuje“ - da li sumorne centralizovane autokratije ili rasklimane demokratije. Ili možda kraj sveta. (Opcija koju ne treba aprioti odbaciti.)
A đe ćemo mi biti „tune“. Već sam rekao da ćemo biti među pobednicima, ali da ćemo - po Ćosićevom aksiomu - izgubiti u miru. Ko god da nam bude saveznik, posle rata će nam biti karadušmanin. Zar nismo po nagovoru saveznika, Engleske, klicali „bolje rat neko pakt, bolje grob nego rob“ (ko li je smislio taj slogan, pare bi danas zaradio), dobili rat i mnogo grobova, da bi nam posle rata Engleska postala (i ostala) dušmanin.
Ako je suditi po teorijama, izvesna prednost je ipak na strani „kolektivnog zapada“. Svetska stvarnost, naime, ne voli konfabulacije, fantaziranja i preterana laganja i mašćenja. Sa duge strane, zar ideja komunizma nije bila basnosovna hrpa fantaziranja, konfabulacija, laganja i mašćenja, pa je stvarnost, svejedno koliko privremeno, upala u rupu komunizma.
Da, ali selektivno. Rupa komunizma je iskopana na kolektivnom zapadu, a u rupu je upala Rusija na istoku, plus oni koje je Rusija naterala i - naravno - mi bez kojih to nije moglo proći. Kad je komunizam prdnuo u čabar, Rusija je počela da kopa teoriju upadanja u stvarnost zapada, ali stvarnost se nije uhvatila na to bućkalo. Zato je ruska teorija ponovo počela da kopa rupu iz koje je stvarnost odavno iščilela.
To znatno otežava posao Putinu i Politikinoj rotopalanci. Ali to uopšte ne znači da će Putin i Rotopalanka nužno izgubiti rat. Stvarnost je, kako napred rekoh, veliki zajebant. Spremna je na sve. Ali ko god da dobije rat, njegova će pobeda biti Pirova i moraće da izgubi u miru. Možda je kraj sveta ipak najbolje rešenja.
NE PROPUSTITE
