Druga reč nedelje - „tenzije“ - rođena je sestra jučerašnje reči nedelje „akcident“. „Tenzije“ i „akcidenti“ su i inače tesno povezani. Naime, kad tenzije postanu prevelike, izbijaju akcidenti, tj. pičvajzi. I tenzijama i akcidentima je zajedničko i to što za njih postoje odgovarajuće srpske reči - napetosti i udesi (pičvajzi), koje (osim pičvajzi) gotovo niko i ne koristi.
Često - najčešće na sajtu NSPM - čitam tekstove nacionalsuverenista, osebujne mešavine novolatinskog, engleskog i turskog, napisane srpskom gramatikom, pa se ponekad zapitam: može li jedna država biti doista suverena ako nema svoju reč za „suverenitet“. Ali mnogo zakeram, nemamo ni reč za „čekić“ i „ekser“. U stvari siguran sam da imamo, samo smo ih zaboravili u zapećku. Pre, recimo, nekoliko godina u Famoznom sam preveo sintagmu „nacionalni suverenitet i integritet na srpski“. Nije to čak zvučalo ni previše rogobatno, ali nije imalo šanse da zaživi. Kasno Marko došao na Kosovo.
Koje je uostalom tema naše današnje kolumne. Upravo su se - na sreću, bez žrtava u ljudstvu i materijalima - završile još jedne „tenzije“ u našoj južnoj pokrajini „bez Srbije“, naopakom ostvarenju svojevremenog društvenopolitičkog lupinga „Srbija bez pokrajina“. Postignuta je i neka sitna vajda. Bar do sledećih „tenzija“.
Uobičajilo se - ne samo u beogradskoj Euromahali nego i u Kiraj Gorodu - smatrati da na Kosovu rovare ruske službe, što je ravno otkriću tople vode jer ruske službe rovare svugde. Potpuno ispod (javnog) radara ostaje činjenica da po Kosovu rovare i konkurentske, zapadne službe. Već i vrapci pod strehama cvrkuću kako bi Rusima baš bilo došlo da otvore još jedan front - a ima li boljeg od kosovskog - retko ko se zapita, a da možda i zapadnim službama (i delovima Zapada) ne bi dobrodošlo otvaranje istog tog fronta.
Velika je zabluda - koju smo verovatno nasledili od Rusa - da su zapadnjaci mekušci, u kojima su blagostanje i demokratija utilili junački duh njihovih djedova. O, ne, učtivost i uzdržanost su kamuflaža. Kosa bi vam se digla na glavi kad biste znali koliko u vojskama NATO pakta (naročito u glavnoj) ima uglađenih generala Surovikina-Armagedonova i koliko paravojnih Vagnera, željnih da se dokažu na ratištu, da se okite medaljama i uzmu proviziju od vojnoindustrijskog kompleksa.
Stvar stoji ovako, zapadne službe i NATO imaju mnogo veću autonomiju u odnosu na „centralu“ u Briselu (čitaj Vašingtonu) nego što su Varšavski pakt (i varšavske službe) imale u odnosu na Varšavu (čitaj Moskvu). Ta autonomija, naravno, ne ide tako daleko da bi se službe i NATO uskurčili i usprotivili odlukama političke centrale, daleko od toga, ali autonomija ide dovoljno daleko da im ostavlja odrešene ruke da događaje na terenu - čitaj na Kosovu - namikare tako da politički centri ostanu bez drugog izbora osim komande „pod mač, bato“.
Konačno, reči „tenzije“, „akcidenti“ već su lingvističkom okupacijom obavile dobru trećinu posla.
NE PROPUSTITE
