Prođe i ovaj Božić bez žrtava u ljudstvu i materijalu. A moglo ih je biti. Dva dečaka su zbog nošenja badnjaka ranjeni u drive by pucnjavi na Kosovu. Ranjenih je moglo biti - možda ih je i bilo, ne znam, nisam čitao crne hronike - i u eksplozijama petardi, topovskih udara, raketli i drugih eksplozivnih naprava ili u požarima koji će pre ili kasnije neminovno izbiti zbog paljevine ogromnih badnjačkih lomača, od kojih je najveća - pet metara, čini mi se - bila ona na novosadskoj Klisi.
Opštenarodni gnev se sručio na Sergeja Trifunovića, koji je na Tviteru napisao sledeće: „Narodu koji ovakvim detonacijama slavi rođenje Hrista bolje je da se okane Isusa i krene da slavi svetog Adnana Kašogija. Sretno Badnje veče.“ Dobro je to Sergej rekao. Trebalo je da to kaže patrijarh, ali on očigledno ima razumevanja za narodne „odisaje“.
Ne kažem da Božić treba provoditi u mističkim sozercanijima, pokorama i mrtvoj tišini. Naprotiv, mislim da ga treba „obeležiti“ u veseloj i prazničnoj atmosferi, ali onako kako i patrijarsi serbski savetuju - s porodicim i prijateljima ili - što da ne - sa društvom u kafani. Ovi badnjevečernji mitinzi pred lomačama oko crkava, i uz kazane vruće rakije, nisu svečanosti, nego demonstracija pravoslavne sile, parade neukusa, razmetljivosti, odsustva osećanja mere, pa ako hoćete i pristojnosti.
Posmatrajući s terase „Hajata“ badnjačke požare po Beogradu, onaj naš Marsovac zacelo je mislio da se tako radi već hiljadama godina, pa da je stvar „eskalirala“. Ali šta zna Marsovac šta je Božić. Nije tako oduvek bilo. Nije tako bilo sve do „događanja naroda“. Bez obzira što su padali u radne dane, Božići su u SR Srbiji odisali istinskom prazničnom atmosferom. Ne kažem „hrišćanskom“, jer takva atmosfera ne postoji.
Može biti da je tome tako bilo zato što su u to doba svi oni skloni pucanju i paljevinama umesto badnjaka palili takozvane prvomajske vatre. U noći između 30. aprila i 1. maja, sve do poznih osamdesetih, po brdima iznad srpskih varoši paljene su ogromne lomače, uglavnom od starih automobilskih guma, koje su - obavestih se iz novinčina - „nalagane“ i na onaj šampionski novosadski badnjak. Prvomajske vatre doduše nisu paljene ispred opštinskih komiteta SKS, sledstveno ne vidim nijedan razlog da se - umesto u toplini domova, kako Bog zapoveda - pale po crkvenim portama.
No, dobro, nisu badnjačke vatre jedini utisci proteklog Božića. Ima ih još. Moj božićni utisak nedelje bila je božićna liturgija u kremaljskoj crkvi održana za samo jednu osobu - V. V. Putina. Zli jezici iz obaveštajne zajednice tvrde da su činodejstvovali operativci FSB preodeveni u mantije. Drugi utisak božićne nedelje je Dačićevo „odleđivanje“ srpsko-hrvatskih odnosa na božićnom prijemu u SNV, kom je prisustvovao i Plenković, kome se prilikom lomljenja česnice zalomilo da pronađe dukat/evro, šta li. To me podseti na godine mog detinjstva u kojima je moja baba uvek nameštala da baš meni zapadne komad sa parom.
NE PROPUSTITE
