Sada već davnih godina, Nova srpska politička misao, časopis (i portal) za društvena i politička pitanja - koji ima i sportsku rubriku, iako zasad nema duplericu - bio je krv pred mojim očima. Iako su se tadašnji vodeći srpski politički mislioci Ðole Vukadinović i Slobodan Antonić kleli da su „nezavisni analitičari“, NSPM je u suštini bio Koštuničin Felkišer beobahter. Zato sam ih „krpio“.
Ali vremena se menjaju. Zahvaljujući opštem opadanju kriterijuma pismenosti i suvislosti, NSPM je - iako nije bitno menjao uređivačku politiku - danas nesamerljivo čitkiji od Rotopalanke i Novosti, ostale odštampotine bolje i da ne pominjem.
Promenili su se i srpski politički mislioci Ðole i Antonić. Ðole se u međuvremenu upustio u praktičnu politiku, zagazio u pustinju realnosti, uvideo da se ne jede sve što leti i na kraju stasao u ono što je u prvoj dekadi dvehiljaditih tvrdio da jeste (a nije bio) - u stvarno nezavisnog analitičara koji racionalno tumači (geo)politička zbitija, s kojim se možemo složiti ili ne složiti, ali mu se kompetencija ne može poreći.
Sa Antonićem to nije bio slučaj. Izgleda da je Kumrovačka letnja škola ostavila neizbrisiv pečat na njegovu slovensku, marksističko-pravoslavnu dušu, pa se Antonić - pogotovo otkako je postao stalni saradnik RT Balkana - odao antiimperijalnoj fantastici i mistici pravoslavne provenijencije.
Prilikom redovne sedmične inspekcije portala NSPM za oko mi je zapao Antonićev uradak zavodljivo naslovljen „Nova Rusija i „pravoslavni socijalizam“. Odmah mi je bilo jasno da je taj uradak must read. Što i jeste bio. Samo što je bio nečitak. Naime, kao naučni radenik, Antonić ima običaj da ionako jedva prohodan tekst zatrpava naučnim aparatom, fusnotoma, linkovima itd.
Ali, jbg, must read je must read. Naprosto sam morao videti kako to Antonić smera da napravi fuziju pravoslavlja i socijalizma. Opet jbg. Umesto fuzije video sam samo konfuziju. I odmah se prisetio Pekićeve opaske (čini mi se iz Dnevnika) da dilberi kojima je marksizam spržio matičnu ploču u ranoj mladosti, koliko god se posle presaludmljivali, preumljivali i vraćali veri prađedovskoj, i ovaj i onaj svet posmatraju staljinistički.
E sad, staljinizam i pravoslavlje nisu nespojivi koliko bi se moglo zaključiti na prvi pogled. Nije nepoznato da je, pre nego što se uključio u napredni pokret, osnivač staljinizma J. V. Staljin bio učenik pravoslavne bogoslovije u Goriju. Moja neznatnost je u jednom romanu isprela priču da je mladi bogoslov Soso tokom školovanja imao viziju sveta posle pobede svetskog komunizma, pa se, zgrožen viđenim, zarekao da će tom zlu stati na put, infiltrirao se u boljševičke redove sa idejom da komunizmu - kako bi to rekao naš narod - „sjebe znanje“.
U čemu je - bila moja fikcija tačna ili pogrešna - u potpunosti i uspeo. Niko nije pobio više komunista nego on, niko nije toliko ogadio ideju komunizma kao Staljin. Opet prekardaših. Nastavak u ponedeljak. Sprem’te se se, sprem’te, pravoslavni socijalisti.
NE PROPUSTITE
