Postoje ljudi koji su sami po sebi „strateški tok“, jer menjaju istoriju i pomeraju njene granice. Ima ih u svim životnim oblastima, a u našem vremenu možda ponajviše u sportu, koji je još zadržao nešto od pravila stare viteške borbe, kojih se većina ostalih oblasti, poput politike i ekonomije, odavno odrekla, sa tek tu i tamo ponekim Don Kihotom, koji juriša na vetrenjače. Jedan od takvih „ljudi strateških tokova“ nesumnjivo je Novak Đoković, koji je, teniski posmatrano, došao niotkuda, jer njegova zemlja nikada nije bila teniska velesila, a uz to je još imala gomilu drugih problema za vreme odrastanja ovog heroja naših dana koji nisu delovali stimulativno da neko uopšte sanja snove o „osvajanju sveta“ teniskim reketom.
Novak Đoković nije odrastao uz zelenu travu Vimbldona, koju je toliko puta reketom osvajao, niti uz mekani beton Australijan opena, čiji je apsolutni istorijski šampion upravo postao. Odrastao je u jednoj zemlji, bez obzira da li mislimo na Jugoslaviju ili Srbiju, koja je, bivajući oduvek na geopolitičkim raskršćima, uvek bila više zbeg raznih ratova koji su ovuda prolazili nego stabilna i uređena zemlja u kojoj bi se gajila teniska vimbldonska trava u kontinuitetu 300 godina. No, to našeg heroja nije sprečilo da sanja velike snove, pametno uviđajući, uz podršku sopstvene porodice i okruženja, da se heroji rađaju baš tamo gde je tušta i tma nevolja i gde treba proći kroz nekoliko dolina plača da bi se negde stiglo. To je ta večna Sparta u svima nama, jer svi smo mi pomalo otud, iz tvrdih dinarskih krajeva (Crne Gore, Raške, Like, Hercegovine, Dalmacije i svih naših drugih „krajina“), koje je najbolje opevao Njegoš jednostavnim, ali istinitim mudrostima „da se na muci poznaju junaci“ i da je „tvrd orah voćka čudnovata, ne slomi ga, al’ zube polomi“.
I zaista, Đokovića (da mu se tako obratimo iz poštovanja prema čitavoj genezi naše dinarske rase koja ga je iznedrila i da izbegnemo ono patetično „Novak“ ili „Nole“, koje je ipak rezervisano za njegov najuži intimni krug), poput tvrdog oraha voćke čudnovate, nije uspelo da slomi sve ono sa čim se suočavao, a što nikako nije bilo fer, usled čega je morao da igra pod težim uslovima nego konkurencija, a pogotovo pod težim uslovima nego njegova dva najveća „mažena i pažena“ rivala - Federer i Nadal. To je kao kada u Formuli 1 nekog stave po kazni na zadnje pol-pozicije, a on opet u trci bude najbrži.
No, talenat je nesavladiva prirodna sila. I tu nema pomoći ni leka, ni neke kontrasile koja može nešto protiv toga.
Đoković je najbolji primer toga jer, uprkos svemu, reketom čini čuda i nastavlja da „slika“ po terenu, ostajući nepobediv, kada ga puste da igra u minimumu fer uslova. Jedan od retke „kaste“ heroja, koji, naravno, postoje svuda, bez obzira na veru, naciju, rasu ili pol, ali ovde kod nas „niču“ posebno budući da je ova naša tvrda i u razne istorijske dispute potonula zemlja plodno tle za tako nešto. Tesla je drugi takav naš planetarno poznat heroj.
„Tamo gdje se ne živi, tamo se misli“, napisao je jednom Njegoš, dajući rešenje zagonetke tolikih talenata koje su izrodili ovi prostori, jer sve kreće iz ove ili one pametne glave koja mudro misli i kad okolnosti nisu naklonjene normalnom životu.
Zato mislite, verujte u heroje i rešenja će za većinu stvari doći pre ili kasnije.
NE PROPUSTITE
