U prošloj kolumni smo pisali o dve mitske ličnosti savremene kulture - Rodžeru Votersu i Dejvidu Gilmoru - dvojici kreativnih programera jednog od najvećih sastava savremene muzike - Pink Flojda - a koji su se posvađali zbog Ukrajine i uzroka rata tamo, jer je svako od ova dva nepatvorena genija imao svoje stajalište o tome. Uopšte, neće biti retko da umetnici, koji su do juče stvarali zajedno, upadnu u takva kreativna protivrečja da ih to dovede „na krv i nož“ ili makar do potpuno različitih filozofija i ideologija, koje onda vešto koriste razne političke strane i konkretne političke grupe.

Setimo se samo, možda najkreativnijeg dvojca savremene popularne muzike, Džona Lenona i Pola Makartnija, dvojice arhetipskih skladatelja koji su bili udarni dvojac najpopularnijeg benda savremene muzike - čuvenih Bitlsa - a koji su, pošto im se raspao zajednički bend, krenuli potpuno različitim putevima i u muzičkom, ali još više u filozofskom i ideološkom smislu. Tako je Makartni, dok je Lenon komponovao i pisao svoj čuveni „Imagine“, song posvećen viziji svetskog mira u kojem neće biti ni granica ni država, pevao odu „državnom razlogu“, komponujući i pišući muziku za jedan od filmova o Džemsu Bondu, prokletom tajnom agentu koji je u službi svoje države radio što već treba. Dok je Lenon pevao da zamislimo da ne postoji ništa za šta bismo ubijali ili umirali, budući da su mir i bratstvo među svim ljudima najveće vrednosti, Makartni je pevao da jednostavno „živimo i pustimo da umru“ („Live and Let Die“), opevajući životnu filozofiju komandira Bonda, prokletog tajnog agenta.

E sad, teško je reći ko je tu zapravo u pravu, jer otkad je sveta i veka bilo je i tankoćutnih duša koje su sanjale o miru i bratstvu među ljudima, kao i onih surovo racionalnih umova koji su shvatili da su države, ratovi i jurnjava za moći večiti usud ljudskog roda. Svi Lenoni i Votersi ovog sveta ne mogu promeniti ono što je duboko u čoveku, a što ga tera da se bori za svoje mesto pod suncem svim raspoloživim sredstvima, ali ni svi Gilmori i Makartniji ovog sveta ne mogu sprečiti one prve da sanjaju svoje snove. Ovi prvi često imaju tešku i neizvesnu sudbinu, zbog čega je Lenon i završio kako je završio (srećom, Voters je nekom oporom mudrošću izbegao da mu se sistem sruši na glavu), dok ovi drugi uglavnom dobijaju ordenje od države za zasluge, pa su tako i Gilmor i Makartni dobili od Britanske imperije titulu viteza tj. ono čuveno „ser“.

Međutim, između ove dve vrste, prve romantično sanjalačke i druge surovo pragmatične, postoji i treća vrsta stvaralaca. Oni koji ne ginu uludo, znajući dobro kakav je svet, ali koji ne odustaju da isprave po koju „krivu Drinu“.

Andrić je jednom rekao: „Sve su Drine ovog svijeta krive; nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti, ali nikada ne smijemo prestati da ih ispravljamo.“

Ivo Andrić je ta treća, najređa, „fela“, koja se ne ogrešuje o sopstvene države i čak im ponekad i služi, ali opet službu njima podiže na nivo univerzalne službe čitavom čovečanstvu. Nije lako koračati ovim srednjim putem mudrosti, ali je to upravo potrebno u smutnim vremenima teških izbora i za narode i za države, a kamoli za pojedince. Jer tamna strana Meseca nikada ne miruje i njena senka se uvek pomera i fantastično precizno pokazuje odraz naših sopstvenih, dobrih ili loših, dela.