Naslov „Tadić šokirao javnost“ isto je što i naslov „Tijana Ajfon se zamonašila“. Pisac hoće da kaže da ime „Boris Tadić“ i glagol „šokirati“ ne idu zajedno. Tadić naprosto nije čovek šokova i šokiranja. Svejedno, naslov „Tadić šokirao javnost“ nedavno je ipak osvanuo. Preostaje samo da se pojavi naslov „Tijana Ajgon se zamonašila“, pa da saborno pogasimo svetla i odemo u tri pizde materine.
Šta je to toliko šokiralo javnost? Evo šta. Gostujući na nekom televizoru, Novošokantni Tadić je ispreo priču da „iza“ Đinđićevog ubistva „stoje“ N. N. personaes dramatis iz Stejt departmenta koje su nekoliko nedelja pre streljanja „realno zapretile“ premijeru. Zašto? „Zbog Đinđićeve želje da se kosovsko pitanje ponovo vrati u međunarodnu javnost, a da na Kosovo vrati 1.000 vojnika RS.“
Tadić je sve to - kako saznajemo - saznao na licu mesta, u Vašingtonu, gde mu je neimenovani izvor preneo pretnje Đinđiću sa visokog američkog mesta. Da je, nadalje, on, Tadić, kad se vratio u Srbiju, Đinđiću preneo pretnje, a da je Đinđić, čuvši pretnje, bio „veoma zabrinut“. Skaska bi bila, ako ne uverljivija, a ono mnogo efektnija da je JexS rekao da je Đinđiću rekao: „Zoki, pazi (četvrti) metak.“
Tadić se tako pridružio tutumraku Vrziću i centrima čaršijske cincarsko-kalburske moći koji preko Vrzića, Vrzića uveoca - a odnedavno i preko Tadića - lansiraju priču o Đinđiću tvrdom nacionalisti, koga je pogubio mrski zapad zato što je hteo da reši pitanje Kosova.
Rez, što rekli režiseri. Đinđić jeste hteo da reši problem Kosova. Znao je - a vreme je pokazalo da je bio u pravu - da ništa drugo u Srbiji neće (niti može) biti rešeno dok se to ne reši.
Sve, međutim, da je Đinđić preživeo i da je urpo ko vo da reši kosovski problem, ne bi ga rešio, ali ne zbog opstrukcije Vatikana, Vašingtona i Brisela, nego zbog šefova streljačkog odreda, inače Tadićevih kohabitanata, koji su ga streljali - i to ne iz bojazni da će Đinđić rešiti kosovski problem i time im uzeti ‘ljeb iz usta - nego preventivno, da bi predupredili pojavu nekog novog Đinđića. (Možda nekog odlučnijeg, nekog ko bi posterljao njih, umesto da oni streljaju njega.)
Upravo se u ovom što ću reći ogleda sva beda cincarsko-kalburske čaršije, čiji je JexS ugledni građanin, iako je, kao čovek meka srca, nedužan u stvari Đinđićevog pogubljenja. Čaršija je, naime, dobro znala - znali su i bolje obavešteni vrapci - da je, uvidevši da džaba kreči, Đinđić čvrsto rešio da posle prvih, unapred izgubljenih izbora batali politiku i da se vrati akademskoj karijeri.
Đinđić je, dakle, streljan radi streljanja, radi seirenja nad njegovim lešom, a atentat je, paradoksalno - zbog nepredviđenih okolnosti, „Sablje“ itd. - usporio dolazak cincarsko-kalburskog ološa na vlast. Posle toga je samo nebo bilo granica cincarsko-kalburskim lopovlucima i nedavanju Kosova. Šta drugo reći za kraj nego: jebem vas, ološu, u usta smrdljiva. Svi znate na koga ponaosob mislim.
