Dugi niz godina proveo sam u aktivnoj politici, što mi je, bogu hvala, omogućilo da prepoznam razne zakulisne rabote, da nanjušim na kilometar prevarante i intereždžije, a svakako da uvek provalim kada je neka aktivnost koja običnom svetu deluje kao bezazlena i kao navodna borba za nečija prava zapravo kukavičje jaje iza kog stoje ozbiljne političke akcije. Dakle, nikako se ne zakopčavam na leđima i iz aviona mogu da shvatim šta je konkretno na delu.
Ovih dana razne aktivnosti su se intenzivirale, deluju naizgled kao borba za nečija prava i prave vrednosti, ali suštinski su ozbiljne političke ujdurme od kojih se trese država. Njihova pozadina je preuzimanje institucija preko kojih se mnogo toga kontroliše, a što bi svakako kao krajnji cilj imalo podrivanje države. Recimo, jedna od njih je bila bitka za Fudbalski savez Srbije. Običnom svetu to deluje nevažno, međutim, ta institucija je od ogromne važnosti, i to su određene agenture veoma dobro shvatile. Pronađen je sjajan paravan Nemanja Vidić, jer ko bi protiv najboljeg štopera u istoriji Premijer lige imao šta da kaže. Danima se vodila kampanja ruženja legende kakva je Dragan Džajić jer, bože moj, on je star, politički poltron i sl. S druge strane imamo mladog i poletnog Vidića, koji dabome nema iza sebe političku pozadinu, što je notorna laž, ali kampanja koja je osmišljena bila je užasan pritisak da se javnost opredeli ka Vidiću i da se Džajić prihvati kao politički poltron sadašnje vlasti. Inače, kada smo kod politike u sportu, pa kako se niko ne seti da pita zar Dragan Ðilas kao predsednik Košarkaškog saveza Srbije nije bio problem za tobožnje borce protiv politike u sportu? Poenta preuzimanja FSS je čisto političke prilike, jer preko FSS se kontroliše ozbiljna mreža brojnih manjih fudbalskih saveza i klubova, što je neiscrpan izvor glasova za izbore. To je zapravo ove što su gurali Vidića jedino zanimalo.
Nešto slično se događa i s Višim javnim tužilaštvom u Beogradu, s tim što je tu situacija daleko opasnija. Više javno tužilaštvo u Beogradu je najbitnije tužilaštvo u državi u kome se odvija minimum dve trećine svih istraga u Srbiji. Organizovani atak na višeg javnog tužioca Nenada Stefanovića nije zbog navodno ugnjetavanih zamenika i pomoćnika. To je uzeto kao paravan, jer svakako da se kod javnosti uvek izaziva empatija prema ženama koje su, bože moj, preživele nepravdu od neposrednog rukovodioca. Suština je svega je da se Stefanović brutalno skloni s tog mesta i da se dovede neko poslušan, pre svega prema određenim zapadnim ambasadama, jer davnašnja je želja raznih zapadnih zemalja da nam pod kontrolom drže sve istrage koje se vrše u zemlji. To je najbolji put ka urušavanju sistema i države. Otuda je angažovana logistika, posebno medijska, kako bi javnost izašla na ulice da traži smenu nevaspitanog tužioca, koji je, gle čuda, baš kao i Džajić, dabome sluga vlasti. Valjda je to epitet koji je poželjan u tim revolucijama. Dakle, da zaključimo, na delu je sveopšta borba za otimanjem institucija. Kada se ne može izborima, onda se može pritiscima i mini-revolucijama. Sve ovo su još uvek samo pokazne vežbe, ali širiće se talas takvih nasilnih pokušaja preuzimanja državnih institucija. Recimo, već vidim kako se to radi sa „Elektroprivredom Srbije“. Živi bili pa videli ako ne verujete.
NE PROPUSTITE
