Višedecenijsko guranje prosvete na kraj stola - počelo je sa uvođenjem gotovo famoznog usmerenog obrazovanja - dalo je ovo što imamo sada: prosvetne radnike bez imalo ugleda u društvu. Naravno, uz časne izuzetke, kojih ima u svakoj profesiji, pa i među advokatima i izvršiteljima...
Ugled im je delom oduzet nasilno, i u bukvalnom smislu te reči. Koliko smo samo puta gledali snimke maltretiranja profesora na času! Izvlače im stolice, sipaju na njih vodu, otimaju im dnevnike i ne sto drugih raznih načina ne jebu ni dva posto njihovo zvanje ni godine. A i zašto bi? Onde gde se skoro pola veka sasvim lagodno živi bez znanja i diplome - pitajte tajkune i tajkunčiće - u društvu u kojem su se heroji tranzicije popišali na heroje socijalističkog rada, čemu hemija, fizika, srpski? Geografiju znaju u turističkim agencijama, a za matematiku platiš računovođu!
Uostalom, pisali smo već o tome na ovom mestu, i nećemo opet. Bar ne sada... Ima ih kojima je džaba krečenje posao...
Da vidimo šta je sa delom ugleda prosvetnih radnika koji im n i j e uzet nasilno. Koji su srozali sami...
Samo tokom poslednjih desetak dana tri su slične vesti privukle pažnju javnosti: škole - čitaj nastavnici - organizovale za đake drugog razreda osnovne škole jednodnevni izlet od Beograda do Sremskih Karlovaca za 50 evra; petodnevna ekskurzija u Novi Pazar, Sjenicu, Trebinje i Višegrad za beogradske srednjoškolce košta 40.000 dinara; nastavnici poveli decu na Taru, na rekreaciju, i smestili ih u plesnive sobe - cena prava sitnica, 260 evra!
Da se razumemo, nema od ovih putovanja za đake apsolutno nikakve koristi. Osmogodišnjacima je kulturni i istorijski značaj Sremskih Karlovaca neshvatljiv i nevažan. Čast Sjenici, ali šta tamo ima da se vidi? Ništa, kao što srednjoškolci ništa neće videti ni u Novom Pazaru.
Čemu onda takve ture kad deca samo pokvare stomak - mlađa od „smokija“ i karamela, a starija od alkohola.
Ðavo, odnosno odgovor je u detalju: od svakog đaka koji pođe u Sjenicu na ekskurziju profesor uzima 1.540 dinara na dan. Pet dana, dvadeset đaka... Na istom principu organizuju se i sva ostala školska putovanja.
Čini li ovo prodavanje magle, ovo šibicarenje, plemenitijim i time društveno prihvatljivijim što se podvodi pod „brigu o deci“?
Ne, naprotiv! Stvar je još ljigavija, jer se zloupotrebljava autoritet: mi vam kažemo da je ovo korisno za vašu decu! I još se roditelji izlažu emotivnoj uceni: štedite na deci, izdvajate ih iz razreda, stavljate na njih žig srama...
I tu se vraćamo na početak ovog teksta: u školama su generacije prosvetnih radnika koje su i sami na ovaj način bili pljačkani kad su bili đaci. Sve to, rekli smo, predugo već traje...
I šta onda, čujemo pitanje.
Ima li leka? Ima, ako društvo hoće da se leči. Prosto rečeno: treba vratiti dostojanstvo učiteljima i nastavnicima.
U protivnom, dakle, ako se ovako nastavi, nemojte se iznenaditi ako za nekoliko godina pročitate vest da je uz dnevnicu na ekskurziji utvrđena i visina doplate za profesorski striptiz...
N. N.
NE PROPUSTITE
