Prvi maj, nesuđeni „praznik rada“, je uvek bio mera radničkih snova. Tokom većeg dela 20. veka to je bio monumentalni praznik mobilizacije radnika, kada bi se oni okupili i poslali poruke da su jaki, odlučni i orni da se bore za svoja prava i da istorija treba da računa sa njima. I to je bila ta „udarnička“ situacija svugde, od Pariza do brdovitog Balkana, jer svuda su radnici Prvi maj koristili da pokažu svoju snagu i podmažu svoju „proletersku“ ideologiju.
U 21. veku Prvi maj je nešto sasvim drugo, makar na Balkanu, gde je od njega ostao samo folklor nekadašnjih slavnih radničkih dana pod mekom verzijom real-socijalizma, a koji se sada izražava u takozvanim prvomajskim urancima, sa raspaljenim roštiljem i potocima piva. Danas je Prvi maj, makar na Balkanu, tek prilika radnicima da predahnu od sive svakodnevnice i malčice odmore, bez nekih velikih ideja i nada, osim one da malo prilegnu u hlad borova i odremaju siti ovaj „praznik rada“, i ove, kao i prošlih godina.
Ne treba za to kriviti radnike, jer oni su, na žalost, oduvek bili potrošni materijal svetske istorije i njihov položaj je oduvek zavisio od toga koliko su bili potrebni za izvođenje određenih geostrateških radova, za ovu ili onu stranu. Tako su se tokom 19. veka oni dražili za borbu, a tokom 20. veka su se osvajala njihova prava, koja su ipak pošteno izborili učešćem u svetskim ratovima, kojima su se opet završili geostrateški globalni radovi koji su opet trebali da se završe. U to doba oni su imali svoje prave vođe, srećno pronađene između svih vektora koje je trebalo zadovoljiti – prostih ekonomskih radničke populacije i onih geostrateških i geoekonomskih svetske elite. I mi smo tada na Balkanu imali jednog takvog nenadmašnog i neodoljivog tipa koji je sve vrteo oko malog prsta – radnike i svetsku elitu istovremeno – jer je doista bio vispren i hrabar, dalekovid i odlučan. Josip Broz Tito je bio radnik i kralj, maršal i dendi, populista i „aristokrata“, i sve to u isti mah, postajući pravim „radničkim monarhom“, na samo na Balkanu već upravo širom sveta, što mu niko nije sporio – ni radnici sami ni svetska elita.
No, odtada je proteklo mnogo vode i stvari su se promenile. Radnici nisu više jedino sredstvo geostrateških radova, jer su se u međuvremenu desile 3. i 4. industrijska revolucija, usled čega mašine i gedžeti mogu obaviti ono za šta su nekada bili nužni radnici – na primer sada se mašinama i dronovima može jurišati po frontovima.
Ali ima tu jedna začkoljica, mašine ipak nisu dovoljne, jer živa sila je i dalje živa sila. Teško je izvesti bilo šta – i rat i reformu i revoluciju – bez ljudi, iako im je cena opala u odnosu na 19. i 20. vek, jer su im mašine postale ravnopravna (ne)lojalna konkurencija. Ali, opet mase su mase i bez njih nema ništa. One trenutno za Prvi maj roštiljaju na Balkanu, protestuju u Francuskoj, ratuju u Ukrajini, biraju kandidate u Americi i rade u Kini. Njihova konačna konfiguracija će danas kao i u prošlosti zavisiti od geostrateških radova koji treba da budu izvedeni kako bi međunarodni poredak u 21. veku dobio svoju stabilnu formu, što je trenutno na dugom štapu, ali se pomalo i nazire. Od toga zapravo zavisi gde će biti radnici sutra i zato ih ne treba smetati danas dok odmaraju za prvomajske praznike.
Jer oni više osećaju nego što znaju, pogotovo na Balkanu, da je njihova sudbina u rukama većih sila istorije, a dok se one ne pokrenu, valja malo odmoriti.
Dr Neven Cvetićanin, predsednik Foruma za strateške studije
NE PROPUSTITE
