Okanimo se medijskih slika i prilika, pogledajmo stanje na terenu. Krenimo na posao. Vučić će jednog dana - koji zahvaljujući ovakvoj bezidejnoj opoziciji može biti i daleko - sići s vlasti, ali svi problemi, koje - da ne bude zabune - nije stvorio Vučić, nego ih je nasledio od prethodnih vlasti i unapredio, ostaju tu gde jesu, tačnije u psihologiji najmanje 80% populacije Srbije. Od tih 80% nisu svi za Vučića, ali bi, da su na Vučićevom mestu, radili isto što i Vučić, mada sporije, slabije i lošije, što bi u početku izgledalo bolje.
S druge strane, svi oni koji jesu za Vučića ne vide ništa loše u njegovima poslovima, danima, postupcima i obraćanjima; svako od njih će vam reći da tako treba da misli i postupa svaki „dobar Srbin“. Ukoliko bi pak Vučić naumio da smanji doživljaj, promeni ploču - u šta čisto sumnjam - ili, daleko bilo, da počne činiti ustupke opoziciji, vrlo brzo bi izgubio podršku širokih narodnih masa, koje bi to shvatile kao znak slabosti.
Računica narodnih masa uopšte nije bez računa. Širokim masama je najudobnije - i najisplativije - upravo u ovakvom stanju stvari. To je zato što je horizont očekivanja većine takozvanog našeg naroda vrlo skučen. Ali odgovornost za tu skučenost ne pada na Vučića, nego na nacionalne i političke kulturne elite (svih vremena i boja), koje nisu ni htele ni mogle da se uzdignu iznad provincijalizma, ali su zato htele - mada nisu mogle - da prošire teritorijalne granice u plemenitoj želji da svi Srbi žive u jednoj državi, što je završilo tako što Srbi nisu u stanju da žive jedni uz druge na teritoriji kojom raspolažu.
Šta je srpski narod? I da li je on „kriv“? Kako se uzme. Narod je masa. A masa je prirodna stihija, kao vatra ili voda. Ako sa vatra i voda ukrote i kontrolišu, onda proizvode toplotu i struju, u suprotnom, ako izmaknu kontroli, pustoše sve pred sobom. Slično, ako ne i isto, stoji s narodom. Ako se narod pripitomi i reguliše zakonima i pravilima - za šta se ponekad koristi i pendrek - onda narodne energije poteku u konstruktivnom smeru. Ako ne, narod onda kreće putem destrukcije.
Sam po sebi narod nije ni dobar ni loš. On je, kao i sve amorfne pojave, onakav kakvim ga uobliče političke elite. Kad se steknu istorijske okolnosti i politička volja, naoko inertni narod je spreman za radikalne promene. Komunistima je, recimo, trebalo manje od godinu dana - doduše uz žestoku primenu sile - da od naroda monarhista i pobožnih svetosavaca naprave narod socijalističkih radnika, samoupravljača i članova SSRN.
Komunizam je počeo da propada kada je pokazao slabost i počeo da čini ustupke nacionalistima, što je bio lak posao jer su vodeći nacionalisti prethodno bili zadrti komunisti. Onda je - gle čuda - isti taj narod dao masovnu „podršku“, veću nego danas Vučiću, (polovično) liberalno-demokratskom DOS. I bio spreman ko zapeta puška da krene u konstruktivnom pravcu, ali su unutrašnje protivurečnosti (i krtice) u DOS uprskale stvar.
Svako ko namerava da se bavi politikom morao bi da pročita ovaj kratki kompendijum.
