Vrsni hrvatski, širom Evrope poznati i cenjeni filozof Boris Buden gostovao je na vrsnom (vazda obavijenom medijskim mrakom) festivalu Krokodil i to je bila prilika da Branko Rosić s Budenom uradi intervju za nedeljnik Nedeljnik, jedini srbski magazin, medij uopšte, koji nije podlegao bipolarnom poremećaju na čijem je jednom polu ekstatična fasciniranost, a na drugom manična zgroženost Visokim Likom i Delom.
Pročitavši intervju - koji svima toplo preporučujem - u prvi mah pomislih da bi bilo dobro kada bi i u Srbiji postojao jedan takav filozof, a onda se setih da je jedan tog kalibra, možda i većeg, postojao, ali da su složna cincarsko-kalburska braća uredila da prestane da postoji. Znate na koga mislim. Kako bog srpskog novinarstva i zapoveda - i kako se svako češe tamo gde ga svrbi - prvo Brankovo pitanje odnosilo se na Protest protiv nasilja (koji se danas održava po sedmi put). Pitanje 1 je bilo: kako se Budenu čini - da li je ulica i dalje „najjača platforma političkog dejstva u Srbiji“, a pitanje 2: kako mu se uopšte čine prilike u Srbiji.
Buden nije mrsomudio o „otetoj državi“, „savladavanju straha“ i sličnim tricama i kučinama, nego je eksplicitno rekao da njega ne fasciniraju toliko protesti koliko njihova jalovost i neučinkovitost. Nabrojao je potom sve srpske proteste od „jogurt revolucije“ do današnjeg dana i zaključio da srpska ulica „nije pokrenula nijedan bitni zaokret u političkom životu Srbije, kamoli temeljno izmijenila ideološke koordinate unutar kojih se taj život odvija“, a da se, svih tih maltene četrdeset godina, sve odvija u Mebijusovoj petlji „Kosovo-Zapad ili Rusija, svi Srbi u jednoj, nikad dovršenoj državi“. (Pogledajte na Vikipediji šta je Mebijusova petlja.)
Čak su se i Peti oktobar i petooktobarske demonstracije, etalon „kritične mase“ - koji su svima ulili tračak nade, dodao je Buden - „odvijali u okviru dirigirane i kontrolisane promjene režima Slobodana Miloševića“. (Prim. autora: Jedina prava šteta od programirane propasti Petog oktobra bila je streljanje Zorana Ðinđića. Sve ostale štete su debelo zaslužene, za njih se onoliko arlaukalo i glasalo. Što reko televizor - tražili ste, gledajte.)
Sve Budenove sumorne dijagnoze unapred je potvrdio najnoviji avatar Vojislava Koštunice i Duboke Čaršije, Guzijan Jeremić - isti onaj koji ispod žita organizuje protest, a u javnost drobleja da idu naruku Kurtiju - koji je u naletu opozicione invencije blagoizjavio, citiram, da „vlast neće biti promenjena dok se ne spoje građanska i nacionalna Srbija“, a da je Narodna stranka „most između te dve Srbije“.
Žestok biznis-plan, recept za uspeh, nema šta. Nahraniš gljivama ludarama raskaluđera Antonija, Simu Spasića, Boškića, Micu Zavetnicu, Zelenovića, Lutovca, Milivojevića i Ðilasa, „spojiš“ ih, Visoko Mesto se usere, strmopizdi se, a ti onda naplaćuješ mostarinu. Tako je radio i moj omiljeni književni junak Ostap Ibrahimović Bender.
NE PROPUSTITE
