FAMOZNO SVETISLAV BASARA: E, AKO NIJE, ONDA...

Prilikom redovnih TV inspekcija protesta protiv nasilja nije mi promakla pojava popriličnog broja mladih očeva s bebama u nosiljkama i mladih (i ne tako mladih) dama s pedigreiranim kučićima na povocima. Te pojave - osim što su svedočanstvo neuništive potrebe Srba da od daće naprave banket, a od ozbiljnih poslova provod - uopšte nisu bezopasne. Svaka masa - ma koliko miroljubiv bio povod njenog okupljanja - eksplozivna je smesa. Očas posla nastane stampedo, a onda ispadne belaj.

Postprotestne ankete učesnika protesta pokazuju još jednu znakovitu pojavu. Sedam od deset anketiranih neće propustiti da kaže da njega/nju politika ne interesuje i da on/ona na proteste dolazi jer „želi da živi u uređenoj i nenasilnoj sredini“. (I tata bi, sine, što reko onaj vic s bradom.)

Zajedno sa strahom od promaje, pomračenja sunca i snimanja telefonskom kamerom, strah od politike je jedan od sedam smrtnih srpskih strahova (i grehova). U ostatku Evrope (i sveta) deklaracija „ja nikada nisam bio član nijedne partije“ - znači samo to da nisi bio član nijedne partije, ali u Srbiji znači (iako ne znači) da si vrlinski čovek i „neokaljano lice“.

Pored tolikog broja svim vlastima (s razlogom) nezadovoljnih, a do autizma apolitičnih građana, ubedljiva manjina - dobro ste pročitali, to je ubedljiva manjina - onih koji ne zaziru od politike ima lak posao i nema nijednog razloga da politiku vode tako da apolitični građani budu zadovoljni.

Avaj, kao što je velika dubara da imamo previše istorije - dok u stvari imamo previše istoričara - još je veća dubara da u Srbiji ima previše politike. Iako je u stvari previše političara bez pokrića, što će reći lidera bez stranaka, muda, organizacionih sposobnosti i makar približne ideje o razlikama između politike i državne uprave i državne i stranačke politike. U prvom slučaju politika je promenljiva, u onom drugom konstanta. U drugom je konstanta ono prvo, a promenljiva drugo. Ako nije tako, onda je ovako.