Vele naše profesionalne patriote, jednako one iz vlasti kao i one iz opozicije, kako nekome, baš sada u ovim kriznim vremenima u Evropi, odgovara da se otvori pitanje Bosne i Hercegovine. Da bismo videli kome to odgovara, hajde najpre da vidimo ko je to pitanje baš sada otvorio. Učinio je to niko drugi do Milorad Dodik, večiti separatista u pokušaju i dobrovoljni davalac tuđe krvi, i to tako što je praktično izveo državni udar u Bosni i Hercegovini. Jer, kako bi se inače i drugačije mogla nazvati odluka da Republika Srpska ne priznaje odluke Ustavnog suda Bosne i Hercegovine osim baš tako - državnim udarom, ugrožavanjem ustavnog poretka i podrivanjem državnosti i suvereniteta države u kojoj već decenijama obnaša različite državne funkcije i sa kojih destabilizuje region, ugrožava mir, širi mržnju i sukobe, podriva demokratiju i urušava vladavinu prava.
Jer on to samo i ume da radi. To je šovinistički najzapaljivije, politički najisplativije i za opstanak na vlasti najlakše rešenje, ma po koju cenu. U tome se, očito, slažu svi politički akteri u ovom delu BiH, isti oni koji od završetka rata ne uspevaju da ponude perspektivu za ovu zemlju, stalno kalkulišu i poigravaju se osećanjima, strahovima i traumama svojih građana i ne uspevaju da izgrade funkcionalnu državu od silnog zveckanja oružjem, pretnjama raspadom i isticanjem rezervnih varijanti, država i mogućnosti. Rezultat njihovih politika očigledan je u činjenici da je, prema podacima Svetske banke, iz BiH otišla polovina stanovništva i da ljudi koji odlaze najčešće kao razlog navode to da neće da budu „taoci politike“. Eto, to su oni do sada ponudili građanima, i to nude i dalje. Ali njih to ne interesuje. Važno im je da opstaju na vlasti, da im biznisi po celom regionu cvetaju, da po potrebi proizvode krize, plaše narod i dižu tenzije, a sve to dok se oni i njihovo okruženje basnoslovno bogate ne mareći za to što je narod sve siromašniji i siromašniji.
Ipak, ovde je najinteresantniji način na koji su reagovali politički akteri u Srbiji, pre svega oni iz opozicije. Dok se građanska opozicija poslovično ne bavi temama koje, iako suštinski važne, sa sobom nose mogućnost da ih dovedu u poziciju da se nekome zamere ili iznesu neki, daleko bilo, nepopularan stav, opozicija sa desnog spektra pohrlila je u Dodikovu zaštitu, videvši u situaciji koju je sam Dodik izazvao još jedan u nizu dokaza svetske zavere protiv Srba, utrkujući se ko će više, jače i bolje da pljune po državi Bosni i Hercegovini, a posebnu draž svemu tome daje i vreme u kom se sve dešava i činjenica da se bliži godišnjica genocida u Srebrenici. Ne zastaju, međutim, da promisle o tome kako je moguće da oni koji su, navodno, toliko protiv Vučića u zemlji podržavaju baš svakog njegovog partnera u regionu, počevši od Dodika, pa do pročetničke opozicije u Crnoj Gori (i one malo manje očigledno četničke), koju naša opozicija svesrdno podržava, sve da bi se ovi za to odužili govorima na Vučićevim mitinzima i intimnim večerama s predsednikom. Ne može se biti protiv Vučića u Srbiji, a biti za Vučića u regionu. Odnosno, može, ali to onda jasno treba građanima reći.
