Miroslav Parović je desničar (bio je previše desno i za Dveri), nacionalista, homofob (vatreni protivnik Parade ponosa), rusofil „do imbecilnosti“ (citat iz „Radovana III“... Pomislio bi čovek da će pre kamila proći kroz iglene uši nego Parović dobiti prostor u Danasu za svoj „autorski stav“, ali jok!
Eno ga pre neki dan na tri petine strane, sa slikom uz naslov: „Dva puta za rušenje Aleksandra Vučića“.
Nije ovaj analitičar Kolumbo, putevi koje je on otkrio davno su istraženi. I uopšte, Parovićev doprinos srpskoj političkoj misli svodi se na ponavljanje opštih mesta, poput onog da se zalagao za spisak organizacija koje se finansiraju iz inostranstva jer „Srbija je danas delovanjem brojnih plaćenika sa strane destabilizovana zemlja“. Originalan je do granice egzotike bio samo kad je predlagao osovinu Pariz-Berlin-Moskva-Beograd, koja bi upravljala Evropom...
Elem, koja su to dva puta u Šangri Lau koja je otkrio Miroslav Parović?
Prvi je, nabraja savijajući prst, nasilno rušenje. On ne odbacuje „ulični prevrat“, ali da ne bi potpao pod udar zakona, ili iz urođene bojažljivosti, predlaže da ga „ostavimo po strani“ jer ga je „teško unapred planirati“.
Drugi je način da svi Vučićevi protivnici ujedinjeni izađu na izbore, a posle izbora će lako. Svestan da je snaga svake pojedinačne opozicione grupe mala i da je njihov zbor takođe nedovoljan na izborima, on predlaže... autor se tu gubi u dugačkim rečenicama i nije sasvim jasno šta predlaže, iako u jednom momentu kaže da će pokazati da dva i dva mogu biti pet!
Ostavimo po strani odsustvo svake gadljivosti redakcije Danasa na sagovornike ovakvog profila - ko sme da se kladi da ne bi objavili i Mišu Vacića kad bi poslao tekst: „Ima i treći put za rušenje Vučića“. Uostalom, setimo se samo kako su bile uzdizane u zvezde Zorana Mihajlović i Stanislava Pak, i kako je bio ozbiljno tretiran Dragan Šormaz...
Indikativno je, i predmet naše analize, Parovićevo zalaganje i Danasova nesumnjiva podrška, odnosno podrška onih koji stoje iza Danasa... za sveopšte ujedinjavanje opozicije, jednu kolonu u koju će se svrstati svi, bez obzira na zjapeće vrednosne i ideološke razlike. Na stranu „sveopšti pičvajz“ (citat Basarin), koji bi usledio pet minuta posle (zamišljene) izborne pobede, ali treba primetiti da razmatranje ovakve opcije svedoči o bedi naše stvarnosti.
Imamo, proizlazi, gomilu opozicionih stranaka, od kojih nijedna nema politički program s kojim bi izašla pred birače i konkurisala za njihovu podršku. U evropskim zemljama - na koje se „građani“ pozivaju - na izborima glasaš ili za prava radnika ili za bogaćenje gazda; za čistiji vazduh ili za stabilnije i jeftinije grejanje na ugalj; za širu socijalnu zaštitu ili manje poreze etc. A nama se nudi, umesto da biramo između ovoga, i dodatno: za istopolne brakove ili protiv njih; za Kosovo ovakvo ili ovakvo; za rudnike ili bez rudnika... „jedna kolona“.
Pre će se ona kamila vratiti kroz iglene uši nego što će Miroslav Parović i Biljana Stojković zajedno podići ruke na pobedničkom postolju.
N. N.
NE PROPUSTITE
