Početak epidemije koronavirusa maltene se u dan poklopio s mojim ulaskom u zonu 65+, što je podrazumevalo (protivustavnu) obavezu dvoipomesečnog strogog zatvora - „za moje dobro“ - ali i pravo da mi tupoumne novindžije tepaju „deka“.
Starije dame i gospoda su tako prekonoć postali kolektivne bake i deke, što me je, ionako iznerviranog predugim lokdaunima, policijskim časovima i staljinističkom epidemiologijom potpukovnika Kona, povremeno dovodilo u stanje amoka, iako sam blagovremeno zbrisao u selo B, jer u selima nije bilo starosne diskriminacije, po mom shvatanju, jednako bedne kao i sve druge diskriminacije.
Iz selendre sam preko Famoznog poveo dva krstaška rata, u stvari dva džaba krečenja: protiv protivustavnog ograničavanja prava kretanja starijim licima - za koja se dibidus neosnovano smatralo da su podložnija zarazi od mlađih - i protiv infantilnog svođenja starijih dama i gospode na deke i bake.
Treba li reći da sam izgubio oba rata. „Bake“ i „deke“ - grmeo sam sa Famoznog amvona - bake su i deke samo za svoje unuke, za vas, oni su „gospođa ta i ta“ i „gospodin taj i taj“ - u pojedinačnim slučajevima - ili „starija populacija“, ako se radi o grupi. Džaba. Bake i deke ostadoše bake i deke, kako ćemo videti, za sva vremena.
Nisam se predavao bez borbe. Pokušao sam da animiram neke opozicione persone dramatis da njihove partije pokrenu peticiju za ustavno pravo starijih lica na slobodno kretanje, naravno, kad je dozvoljeno za sve. Opet džaba. Odgovor opozicije je bio isti kao i stav vlasti: „To je dobro za bake i deke“.
Retroaktivno se setih da su u kućnim zatvorima čamili i viđeniji članovi SANU, inače skloni da kao pripadnici legije staraca/qwrza poginu umesto srpske omladine. Kad je bilo stani-pani, kad je trebalo da se izlože zarazi i pomru umesto dece i unuka, nikom su junaci poniknuli.
Mislio sam - i nastavio da mislim - da je pravo na slobodu kretanja neotuđivo, čak i u vanrednim stanjima i situacijama, ali izgleda da bake i deke nisu bile tog mišljenja, jer je peticiju koju sam pokrenuo na sajtu GDF potpisalo svega 1.673 osoba.
Kad je već tako, pomislio sam, tko vas jebe, debelo ste zaslužili taj nezasluženi zatvor. Svejedno, od tada naovamo, kad god u novinčinama pročitam „baka“ i „deka“, dobijem krvavi proliv. Žestoko mi ide na qwrz to glumatanje i stvaranje privida empatiije (zlo)upotrebom deminutiva, svođenjem dece na „našu decu“ i uopšte sav taj kičerski kolektivistički imaginarijum.
Tamo negde, pred kraj vanrednog epidemiološkog stanja, zapretio sam novindžijama da ću ih, kad god napišu „baka“ i „deka“, preko Famoznog javno terati u 3PM, što sam u više navrata i učinio. Delovalo je to bogme. Novinžije i novindžike su se neko vreme primirili, da bi se u postepidemiološkom periodu vratili na fabrička podešavanja. U šta sam se uverio juče, kad sam u žutari Blicu pročitao vest da su u sudaru poginuli „baka, deka i unuka“, kao da smo svi u Srbiji jedna velika familija. Ali nismo mi nikakva familija. Mi smo mačje jebalište.
NE PROPUSTITE
