Da li je moguće četrdeset godina pušiti četiri paklice „marlbora“ dnevno, na kraju se razboleti od raka pluća, pa krivicu svaliti na proizvođača „marlbora“, kompaniju „Filip Moris“? Kako gde. U Americi je, recimo, moguće. Anglosaksonsko pravo daje mogućnost advokatima da raznoraznim sofizmima i marifetlucima odgovornost za sve posledice pušenja pripišu proizvođaču i da klijentu obezbede astronomsku odštetu, od koje, pretpostavljam, uzmu lavovski deo, a klijent svejedno umre.
Moja neznatnost je, recimo, više od četrdeset godina dumbila prosečno dve paklice dnevno i nije navukla rak pluća - što znači da je imala sreće - sve, međutim, i da nisam bio te sreće, sve da je kod nas na snazi anglosaksonsko pravo, (pitanje je da li je i naše na snazi) nikad mi ne bi palo na um da tužim kompaniju „Filip Moris“ iz prostog razloga što „Filip Moris“ nije uticao na moju odluku da počnem da pušim.
Da sam fasovao rak, krivio bih isključivo sebe - i to pod uslovom ako bi to nešto moglo popraviti - budući da to ništa ne bi moglo popraviti, ne bih krivio ni sebe, slušao bih savete lekara i farmaceuta i gledao kako da što bezbolnije predam dušu bogu na istinu.
Sad slušajte dobro. Svaljivati svu odgovornost za stanje u kome se našlo naše društvo isključivo na Aleksandra Vučića ima taman onoliko smisla koliko i okriviti kompaniju „Filip Moris“ zbog toga što si, pušeći „marlboro“ po sopstvenoj odluci, sjebao zdravlje. Takve optužbe em ne popravljaju stanje, em ne vraćaju zdravlje - čitaj: ne dovode tužitelje na vlast - em dodatno pogoršavaju istorijsko slepilo i sužavaju ionako sužen horizont mogućnosti našeg društva.
Već čujem žamor iz Euromahale i Krugova Dvojke: „Evo ga, opet je korisniji Vučiću od Hila i Laze Ristovskog“, a ako potom čujete nekoliko snažnih eksplozija, znajte da to nisu eksplozije plinskih boca, nego to meni puca qwrz zbog euromahalskog žamora. Ja samo radim svoj posao kuhinjskog filozofa istorije koji se izdržava od džaba krečenja.
Za razliku od „Filipa Morisa“, koji ponekad isplaćuje odštetu, istorija to nikad ne čini. Ako se ne četrdeset, nego sto četrdeset godina pravi sranje za sranjem, od kojih se nijedno ne počisti, svaka sledeća etapa te istorije bude gora od prethodne. Opet čujem glasove iz Euromahale i Krugova Dvojke: „Ali šta mi imamo sa sranjima koja su pravili naši preci pre sto četrdeset godina.“ Evo kako na to pitanje odgovara Lešek Kolakovski:
„Ako verujemo da je narod realnost koja živi i nastavlja svoje trajanje, onda moramo verovati da današnji narod odgovara za svoju prošlost, kao što pojedinac odgovara za svoju. To znači da danas moramo brinuti o otplati juče učinjenih dugova sa uverenjem da su to naši vlastiti dugovi, koje nam je pozajmila istorija. Stvar stoji slično kao s prvobitnim grehom, koji ne prelazi samo sa oca na sina već i s pokolenja očeva na pokolenja sinova.“
Ako se eventualno pojavi grupa građana koja usvoji ovo gledište, na osnovu njega napravi politički program i krene da otplaćuje dugove predaka - a zadužili su nas ko Grčka - tek tada sa optimizmom možemo gledati na dalji razvoj naše zemlje (J. B. Tito).
NE PROPUSTITE
