Potpisnik ovih redova je u svojoj knjizi „Politička mehanika i veština državništva“, posvećenoj temi državništva, razlikovao državnike od takozvanih destruktora. Jednostavno govoreći, prvi su oni koji svoje države i narode čine jačim, drugi su oni koji ih čine slabijim i odvode konačno u destrukciju.
Višedecenijski sukob između Azera i Jermena oko Nagorno-Karabaha je dobar primer kako jedan narod može iz državničkog moda preći u destruktorski i obrnuto. Naime, kriza oko ovog regiona počinje krajem osamdesetih godina 20. veka, pri čemu Jermeni raspad Sovjetskog Saveza dočekuju spremniji, jedinstveniji i mudriji, s obzirom na trenutak, pa odnose pobedu u prvom ratu za Nagorno-Karabah od 1988 do 1994. godine. Azeri, suočeni s porazom i maltene haosom u svojoj sveže nezavisnoj državi, Azerbejdžanu, kormilo poveravaju neobično jakom, dalekovidom i sposobnom čoveku Hejdaru Alijevu, koji će sa sopstvenim sinom koji će ga naslediti na „prestolu“, sadašnjim predsednikom Ilhanom Alijevom, potpuno preokrenuti situaciju. Za tridesetak godina vladavine otac i sin Alijev (Hejdar je vladao do kraja 2003. godine, ali je njegovih 10 godina vladavine bilo ključno za strateški pravac i potonju snagu države) uspeli su da ujedine pocepana azerska plemena i klanove, da ekonomski ojačaju državu, da izgrade moćnu i sposobnu vojsku i uopšte državnu hijerarhiju i konačno da uspostave korektne odnose sa svim svetskim silama, s posebnim naglaskom na Ameriku, Rusiju, Tursku i Izrael, pravilno procenjujući da situacija na južnom Kavkazu najviše od njih zavisi.
S druge strane, Jermeni su se nakon pobede u prvom ratu za Nagorno-Karabah opustili, misleći da je zaštita koju su tada dobili, najviše od Moskve, bezuslovna, a uz to nisu uspeli da usled smena različitih vladajućih garnitura u samom Jerevanu - od kojih su neke na vlast čak došle uličnim protestima, što, kako čisto istorijsko iskustvo pokazuje, nije posebna sreća za bilo koju državu - nisu uspeli da ekonomski i strateški ojačaju zemlju. Konačno, odnos snaga između Jermenije i Azerbejdžana se posebno promenio u prethodnoj deceniji, kada su prvi bili u stalnim unutrašnjim previranjima i spoljašnjem kockanju s velikim silama, a drugi u funkcionalnom i jedinstvenom unutrašnjem poretku i mudrim i dalekovidim relacijama s glavnim svetskim silama.
Rezultat toga je konačno bio da su Azeri dobili drugi rat za Nagorno-Karabah 2020. godine i diktirali uslove mirovnog sporazuma, kojim su dobili južni deo oblasti, ali i istisnuli Jermene s najvažnijih koridora, čineći njihovu poziciju dugoročno neodrživom. Konačno, u jednodnevnoj „antiterorističkoj“ operaciji pre nedelju dana su dovršili posao i prisilili Jermene na predaju, pri čemu proces definisanja odnosa dve strane još traje i prešao je s prelepih kavkaskih visova za diplomatski sto.
Možemo se nadati da će Azeri u pobedi biti umereni i blagi, a Jermeni u porazu dostojanstveni, jer je reč o dva časna, stara, arhetipska naroda. Konačno, nama u Srbiji, dok se borimo za vazduh oko Kosova i Metohije nakon najnovijeg nasilja tamo, ostaju pouke iz Nagorno-Karabaha (iako su Kosovo i Metohija ipak po dobrom broju parametara različit primer od Nagorno-Karabaha), uz nadu da ćemo imati kapaciteta da delujemo državnički i kao zreo narod, a ne destruktorski.
NE PROPUSTITE
