Pičvajz u Izraelu, koji je trenutno postao svetski Breaking News, na televizoru N1 je ostao u totalnom medijskom mraku - ne znam više kojih po redu Protesta protiv nasilja.
U prošlu subotu tačno u 19.03 namestih se pred televizor N1 ne bih li se podrobnije obavestio o pravcima razvoja pičvajza u Gazi i okolini. Nisam imao mnogo izbora. Alternative su bile ili naše pravo da znamo sve - koje dezinformiše i kad iskreno hoće da informiše - ili Happy, Pink i Prva, na kojima bih mogao čuti kako „Putin zna šta radi“. Najbolje rešenje bi bilo da se obratim vidovitoj baba-Kurani - ta zna i gde đavo spava, ali ona odavno ne daje izjave za javnost.
N1 vrlo profesionalno „hendluje“ globalne pičvajze. Upriličava specijalne emisije u kojima gostuju trezveni analitičari, uspostavlja kontakte s kompetentnim sagovornicima iz pičvajznih područja, a ponekad šalje i svoje ekipe na lice pičvajznog mesta.
Tako je bilo po izbijanju pičvajza u Ukrajini. U naivnosti sam mislio da će tako biti i subotu, ali nije bilo tako. Umesto izveštavanja sa izraelskih bojišta, išli su izveštaji sa protesta koji su odavno oborili rekord Čede Jovanovića, koji je - nakon što je ono zbog čega se protestovalo postignuto - još dva-tri meseca vodao po Beogradu famozne „čuvare vatre“ iz razloga koji nikada nije podastrt javnosti.
Pa dobro, mišljah. Kad sam već tu, hajde da se obavestim šta se na protestima radi, šta se sanja, šta se događa. Imalo se šta videti, iako se nije imalo šta videti. Da sam veći cinik nego što jesam, rekao bih da je ispred protestne bine bilo više N jediničinih reportera nego protestujućih građana, čemu su iz N jediničine režije pokušali da doskoče pribegavajući tehnici tzv. snimanja iz donjeg rakursa. To vam je kad snimate iz visine grudi, pa se vidi samo sagovornik i još nekoliko glava u blizini.
Protesti su bili džaba krečenje i kad su na ulicama Beograda bile desetine hiljada građana. Da ih je bilo i trostruko više, protesti bi takođe bili džaba krečenje. Kolika god se masa okupila, ako masin menadžment nema opipljiv razlog za okupljanje građana, ako suštinski ne zna šta hoće i ako se uzda da će cilj postići utiskom nepreglednih kolona „protestanata“, onda protest po gvozdenom pravilu završava kao kardiotrening.
Pogledao sam i deo dugonajavljivanog i još duže očekivanog obraćanja opozicionih političara postrojenih na bini u kolonu po jedan. I - šta kažem? Kakvi su mi utisci. Sumorni. Govornici/ce su čitali dugačke referate, nalik drevnim referatima srednjeg ešalona SKJ-otovih funkcionera, prepuni najopštijih pravedničkih mesta i obećanja bez krčmara. Posebno snažan utisak na mene je ostavila govorancija Janka Veselinovića, tokom koje su građani počeli da se razilaze, a ja umalo zaspao.
Da „nam“ treba više pravde, manje korupcije i slobodni mediji, to znaju i vrapci na granama - to je pasivna konstatacija stanja stvari - politika je nešto drugo: to je aktivno buđenje energije da se sa reči pređe na dela, stvaranje utiska - koji može i varati - da političari veruju u to što govore i što obećavaju. Ja nisam stekao takav utisak.
