Imam dobru vest za srbske patriote, dverjane, zavetnike i ostala divna tradicionalistička stvorenja: Zapad je, po svemu sudeći, blizu propasti. Ali imam i lošu vest: uprkos vekovnim naporima da se premestimo negde drugde i mi smo na Zapadu. I to na prvoj borbenoj lini propadanja. Jbg, tako nam zapalo. Ko nam je kriv što smo - ako je verovati Ćosiću - napravili kuću nasred puta i što smo od te kuće - umesto da iskoristimo blizinu puta i od kuće napravimo hotel s pet zvezdica - napravili ludu kuću.
Ima već četrdeset godina otkako sam prvi put pročitao predratno izdanje (Gece Kona) knjige Osvalda Špenglera čiji su naslov i tema - „Propast Zapada“ - vlažni san napred pomenutih svetosvejuščih i inih divnih stvorenja i organizacija. Kasnije su se - kako je Zapad sve više propadao - pojavila još dva-tri izdanja „Propasti Zapada“.
Špengler nije bio prvi koji je uočio da civilizacije nastaju, napreduju i dostižu vrhunac, posle koga sledi period dekadencije, ali je bio prvi koji je poredeći zapadnu civilizaciju sa prohujalim civilizacijama uočio interesantne zakonomernosti, o kojim neću pobliže, neće vas interesovati, a sve da vas zainteresuje ne može se to ugurati u ograničenu karakterologiju Famoznog.
Paradoksalno - ili samo naoko paradoksalno - „Propast Zapada“ je izvršio najveći uticaj na filozofije ideologije i politike koje su ubrzavale tu propast. Nacisti su, recimo, priviđajući u propasti Zapada priliku za uspon Hiljadugodišnjeg rajha, oberučke prigrlili Špenglera. I Špengler je ispočetka prigrlio naciste, ali se ubrzo - videviši o čemu se tu radi i kuda to vodi - povukao u osamu u kojoj je, između mnoštva ostalih, i napisao i čuvenu rečenicu, često citiranu u Famoznom, najtačniju definiciju nacizma: „Diletanti brkaju mobilizaciju sa pobedom.“
Možda se pitate: šta je Špenglera navelo da makar nakratko podrži naciste. Isto ono što je i mnoge druge velike umove navelo da poveruju da se loše stvari - čiju su neizbežnost jasno videli - možda mogu popraviti, u Špenglerovom slučaju, akcijom mobilisanih diletanata.
Za razliku od drevnih filozofskih plačipički, koje su propadanje civilizacije pripisivale opadanju morala, Špengler je, tipično pruski, uzrok propadanja (svega, pa i morala) video u opadanju autoriteta države. Moja neznatnost je prihvatila to Špenglerovo učenje i od sredine osamdesetih naovamo kao papagaj ponavlja: nema morala bez pendreka.
Rezultat slabljenja autoriteta države bio je apsolutna dominacija amorfnih masa, pustoš iskorenjenosti, vladavina primarnih (i sve primamljivijih) instinkata i, u konačnici, rat svih protiv svih, koji kao da upravo počinje.
Tu fazu propadanja Špengler je označio kao povratak u varvarstvo, što će reći u cunami nasilja koje nema ni pljačkaški, ni politički cilj, u nasilje čiji je jedini cilj ubiti bilo koga, po bilo koju cenu. Na maloj skali gotovo svake nedelje - i kod kuće i na strani - gledamo erupcije takvog nasilja, na velikoj skali ćemo ga, kako stvari teku, uskoro gledati. Prekardaših. Nastavak sutra.
NE PROPUSTITE
