Razlika između strategije i taktike je taman tolika kolika je razlika između dalekovidog državništva i takozvane dnevne politike. Jedan američki mudrac je rekao da državnik misli na naredne generacije, a (klasični) političar na naredne izbore (što je posebno aktuelno u Srbiji ove predizborne nedelje). U brzom i opasnom svetu u kojem živimo one nacije koje su sposobne da misle strateški i iznedre dalekovide državnike su u nemaloj prednosti nad onim nacijama koje se večno vrte u začaranom krugu plitke dnevne politike.
Jedna od takvih srećnih nacija je Azerbejdžan, čiji je predsednik upravo pohodio Srbiju da bi s predsednicima Srbije i Bugarske, i s predstavnikom Evropske komisije pustio u pogon gasni interkonektor u Nišu. Priča s interkonektorom je samo mali deo strateškog razmišljanja Azerbejdžana, koji je vešto iskoristio potrebu Evrope za energetskom diversifikacijom i potrebom da joj gas bude dopremljen iz više različitih izvora. Azerbejdžan je već od vakta svog legendarnog predsednika Hejdara Alijeva skicirao pametnu energetsku strategiju po kojoj će se gas i (u manjoj meri) nafta pumpati i pumpati i pumpati, da bi se time zarađena finansijska sredstva uložila u transformaciju i modernizaciju samog energetskog sektora, kao i čitavog društva. Predsednik Ilham Alijev, sin prethodnog, narečenu je strategiju doveo do vrhunca, u sasvim retkoj priči u kojoj jedan sposoban državnik nasleđuje drugoga, pa Azeri, za razliku od npr. Arapa, pare zarađene od izvoza klasičnih sirovih energenata ulažu u pravljenje „čiste“ električne energije (solarne, hidro i energije od otpada), koju onda planiraju da podvodnim kablovima ispod Crnog mora takođe izvezu u Evropu.
Pored svega toga, Azerbejdžan je uspeo da dobije i domaćinstvo prestižnog svetskog „zelenog“ COP29 samita sledeće godine. Način na koji je to uspeo je takođe primer rafiniranog državništva. Naime, nakon pretnje Jermenije da će blokirati kandidaturu Azerbejdžana za domaćinstvo ovog prestižnog samita zbog poznatih dešavanja u Nagorno-Karabahu, usledilo je šest nedelja tajnih pregovora dve strane, direktno i bez medijatora, koji su okončani sredinom prošle nedelje odlukom o podršci Jermenije domaćinstvu Azerbejdžana za COP29, uz „usputni“ dogovor o razmeni ratnih zarobljenika (Azeri će Jermenima „vratiti“ trideset i dvoje, a Jermeni Azerima dvoje ratnih zarobljenika) i podršci Azerbejdžana Jermeniji da uđe u istočnoevropski bord COP.
Nikad se za proteklih trideset godina dve strane nisu sporazumele o bilo čemu, što se možda može zahvaliti raznim medijatorima koji su u njihove sporove učitavali više svoje, nego njihove interese. Kad su dve strane „sele“ da pričaju direktno na državnički i odgovoran način, dogovorili su se o ovim, još uvek malim stvarima, obećavajući da se mogu dogovoriti i o onim većim.
To može biti nauk za sve nas na Balkanu koji se suviše lako i često pletemo u blato dnevne politike, umesto da se okrenemo konstruktivnom i dalekovidom državništvu koje će ovom našem malom delu sveta obezbediti mir, razvoj i prosperitet.
