Sjedinjene Države i njihov najbliži bliskoistočni saveznik razilaze se poslednjih dana oko načina vođenja izraelskih operacija u Gazi koje su dovele do pogibije 19.000 civila, oko toga ko treba da upravlja Pojasom kada rat bude završen i da li će biti formirana palestinska država.
Iako se predviđa da će konflikt oslabiti u intenzitetu, ali će potrajati mesecima, administracija predsednika Džoa Bajdena saopštava da bi reformisana palestinska vlast i Fatah sa Zapadne obale trebalo da preuzmu enklavu, dok izraelski premijer Benjamin Netanjahu odbija svaku pomisao da Gaza postane „bilo Fatahstan bilo Hamastan“.
Šta su izraelski planovi za dan posle? Premijer je u opštim crtama naznačio da Izraelske odbrambene snage treba da na neodređeno dug period obezbede bezbednosnu kontrolu Pojasa i da nema nameru da ponovo okupira teritoriju s koje se Izrael povukao 2005. Ali uz rastuće američke pritiske, Netanjahu će morati da ponudi neku vrstu rešenja.
Mnoge zapadne zemlje i zemlje regiona slažu se da budućnost Gaze ne može da uključi Hamas, koji su SAD, Evropska unija i Izrael označili kao terorističku organizaciju. Ali Hamas, ili ideja Hamasa, mogu da opstanu zahvaljujući rastu popularnosti kako među Palestincima iz Pojasa, tako i na Zapadnoj obali - ne samo kod istinskih vernika u islamsku vladavinu već i kod Palestinaca kod kojih rastu i nacionalna svest i želja za otporom okupaciji.
Palestinski predsednik Mahmud Abas otkazao je 2021. izbore, koji su kasnili 15 godina, pozivajući se na spor sa Izraelom oko glasanja u istočnom Jerusalimu, ali kritičari veruju da je to bio izgovor da se izbegnu novi izbori na kojima bi Hamas pobedio Fatah, kao u Gazi 2006. Nova ispitivanja pokazuju rast popularnosti Hamasa posle izraelskog vojnog odgovora na masakr 1.200 jevrejskih civila 7. oktobra. Danas 44 odsto Palestinaca sa Zapadne obale kaže da bi radije podržalo Hamas nego Fatah - 32 procenta više nego pre tri meseca, a većina se slaže da bi 88-godišnji Abas trebalo da se povuče.
Iako je višegodišnja namera Izraela bila da podeli Palestince, predsednika Abasa izoluje od rivala iz Gaze i tako dokaže tezu da nema partnera za mirovne pregovore, izraelska invazija moguće je učinila da se dva palestinska krila približavaju. Palestinski premijer Muhamed Šatije izjavljuje da je Hamas „integralni deo palestinskog političkog mozaika“ i da bi mogao da bude mlađi partner u postkonfliktnoj Gazi.
Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO), koja okuplja sve najveće frakcije, 1993. formalno je priznala Izraelu pravo na postojanje i odrekla se terorizma u zamenu za izraelsko prihvatanje PLO kao legitimnog predstavnika palestinskog naroda. Hamas i Islamski džihad tada su odbili da slede Jasera Arafata i da se razoružaju u skladu sa odredbama sporazuma iz Osla te godine.
Hamas i danas odbija da prihvati koegzistenciju sa Izraelom, zadržavajući stav da je oružana borba jedini način suprotstavljanja Izraelu. Ima naznaka da bi situacija mogla da se promeni.
- Tražimo da budemo deo PLO i kažemo da ćemo poštovati obaveze PLO - izjavio je jedan visoki funkcioner Hamasa i dodao da Izrael treba da ima svoja prava „ali ne na štetu drugih“. Da li to nagoveštava da bi militantna islamistička grupa mogla da prizna Povelju PLO i prihvati postojanje jevrejske države? Moguće, pošto samo ujedinjeni Palestinci mogu da iskoriste priliku dok Bajdenova administracija pokušava da ubedi Netanjahua da preispita protivljenje stvaranju nezavisne Palestine i administraciju predsednika Abasa u Gazi, što bi prethodilo obnovi mirovnih pregovora prekinutih pre više od decenije. Izraelski premijer to odbija, kaže da „neće ponoviti greške Osla“ i poručuje da ga „ništa neće zaustaviti“ u nameri da uništi Hamas. Ni po cenu gubitka međunarodne podrške, a izgleda ni po cenu zaoštravanja odnosa s Vašingtonom.
Netanjahu se oslanja na ekstremno desne članove svog kabineta, ali Bajdenova administracija ne odustaje jer ne vidi drugi način za zaustavljanje rata i rešenje sukoba u koji nije želela da bude uvučena, ali nije imala drugog izbora, već da svom strateškom bliskoistočnom savezniku ponudi „bezuslovnu podršku“ koja Belu kuću može da košta gubitka kredibiliteta na međunarodnoj sceni.
