Jedna od najkontroverznijih tema u srpskom društvu danas je odnos Srbije i NATO. Ova tema opterećena je emocijama, iracionalnim strahom i neprijatnim gorkim ukusom iz prošlosti. Prošlosti od pre četvrt veka, što je, kada to stavimo u perspektivu Drugog svetskog rata, period između 1945. i 1970. godine.
U međuvremenu su stasale nove generacije Srba na Balkanu i u dijaspori, kojima je ta 1999. nešto daleko, nepoznato i zasnovano na pričama baba i deda, a ponekad i roditelja. Nova deca, koja se sada rađaju, najčešće nemaju ni pamćenje roditelja o tom događaju, jer su im roditelji te 1999. ili bili deca, ili nisu bili ni rođeni.
Vrlo često u Srbiji i među Srbima prošlost i odnos prema njoj definiše budućnost. Kako vreme prolazi, zaboravljaju se detalji, imena, ko je šta beše tačno kada rekao i kako je to izgledalo. Vreme te 1999. jeste vreme ranog interneta, vreme pre društvenih mreža, vreme radija, novina i analogne televizije. Zbog toga informacije iz tog perioda nisu široko dostupne i nalaze se po arhivima, podrumima i bibliotekama. Da bi se do njih došlo, potreban je veliki napor i istraživački rad, za koji retko ko ima vremena i znanja. Ostaju uspomene i različite interpretacije jednih istih aktera koji su bili na jednom istom mestu o jednom istom događaju. Takav je primer i sa obaranjem nevidljivog stelt bombardera F-117 nad Srbijom u martu 1999. Postoje dve ili tri verzije, zvanična i nezvanična, prepričavana i zabeležena, popularisana i skrivena. Slično je i sa mnogo čime drugim vezanim za tu negativnu stranu odnosa Srbije i NATO tokom devedesetih godina prošlog veka.
U međuvremenu, NATO je narastao sa 19 na 31, uskoro 32 zemlje. Članice ovog saveza su postale sve zemlje bivšeg varšavskog ugovora, neke od zemalja bivšeg SSSR i većina zemalja bivše SFRJ. Ispred sedišta NATO uvek postoji jedan prazan jarbol, kao simbol dobrodošlice onima koji odluče da mu se pridruže. Iz izjava svih zvaničnika zapadnih zemalja jasno je da će i Ukrajina postati članica NATO - kada se o tome donese odluka i uputi joj se poziv. Srbija, koja je uvek bila nosilac vojnih i političkih saveza slobodnih zemalja, i dalje čeka, meri i pravi se da je sve prolazna stvar, i da će se stvari nekako, nekim čudom, vratiti unazad.
Za to vreme, u južnoj srpskoj pokrajini NATO je jedini oslonac i garant bezbednosti za srpske sredine, što omogućava međunarodna misija Kfor, formirana Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti OUN. Da je kojim slučajem Srbija članica NATO, njeni vojnici i oficiri, kao i žandarmerija bili bi u sastavu kontingenta Kfora i bili bi prisutni na teritoriji južne pokrajine. Da je Srbija članica NATO, njeni oficiri bi učestvovali u planiranju i izvršenju Kfora u vrhovnoj komandi NATO. Da je Srbija članica NATO, njeni državni službenici bi bili uključeni u realizaciju i sprovođenje programa vezanih za Kfor u sedištu NATO. Da je Srbija članica NATO, imala bi pravo da pošalje svoje oficire u komandu u Norfolku i druge vojne baze i priliku da svojoj vojsci omogući da dobije najsavremenije tehnologije, od svemirskih do podvodnih i sve između u tom spektru. Ono najvažnije, da je Srbija članica NATO, imala bi priliku da postavi veto na svaku odluku koja joj ne ide u prilog u ostvarivanju njenih nacionalnih interesa.
Nove generacije stasavaju u Srbiji, imaju pristup informacijama više nego što smo mi ikad mogli da pojmimo, njihovo razumevanje prošlosti nije ograničeno na biblioteke, arhive i priče baba i deda, razumeju različite jezike, imaju uređaje koji im donose informacije iz svakog kraja sveta.
Postoji zabeležena priča starih Solunaca o njihovoj misiji sa one strane Atlantika, u Americi, da pridobiju javnost da podrži ratne napore Srbije u Prvom svetskom ratu. Tamo su upoznali Mihajla Pupina i Nikolu Teslu, sarađivali sa srpskim udruženjima i uspeli da mobilišu preko 15.000 dobrovoljaca iz Amerike za Solunski front, od kojih je 6.600 učestvovalo u njegovom proboju. Srbi su učestvovali i u naporima američkih snaga na zapadnom frontu, od mnogi su bili nosioci najvećeg odlikovanja, Medalje časti. Isto se ponovilo i u Drugom svetskom ratu, kad su Srbi, kao pripadnici jugoslovenske, američke i britanske vojske, učestvovali u operacijama na Bliskom istoku i iskrcavanju u Normandiji, imali svoje bombardere i posade u savezničkim eskadrilama, uključujući kralja Petra II, koji je kao pilot, u lovačkom avionu, sa saborcima zemljacima, pružao vazdušnu podršku snagama koje su napredovale ka Parizu i dalje. Srbi su od osnivanja savezničkih koalicija bili u istom atlantskom stroju u prošlosti. Na našim generacijama je da odluče hoćemo li svoje nacionalne interese ostvariti kao deo šire evroatlanske zajednice ili ćemo sedeti sami u strahu koji smo nakupili za 78 dana. Tih 78 dana smo se pokazali kao neustrašiv, nepokolebljiv, kreativan, snalažljiv i dobar protivnik onog starog NATO od 19 zemalja. Novi NATO, od uskoro 32 zemlje, ima spreman prazan jarbol koji čeka na nas.
