Kada eksperti za otprilike pola veka, tamo 2070. godine, budu analizirali rat u Ukrajini i njegov različit tok po fazama, doći će do jasnih zaključaka. Prvi od tih zaključaka će biti da je rat zadržao svoju klasičnu formu, iako se na početku 21. veka malčice učinilo da počinje da naliči na video-igricu i da je dovoljno negde stiskati džojstik i navoditi dronove da bi se napravio rezultat. Međutim, rat su oduvek činile prvenstveno dve stvari - ljudi i oružje. Jednostavno govoreći, onaj ko ima više oružja i više sposobnih i obučenih ljudi, u znatnoj je prednosti.
Rat u Ukrajini je upravo to pokazao, jer uprkos tome što je ukrajinska armija prva u svetu koja je fomirala poseban rod vojske sastavljen samo od dronovskih jedinica, ova laka „konjica“ nije mogla da zada odlučujuće udarce bez dobre stare pešadije, topova i tenkova, u kojima je Rusija od početka rata imala značajnu prednost, pa je čak sebi mogla dopustiti luksuz da ih baca u vatru kako bi ostvarivala prednost malo-pomalo prostim kvantitetom. Iako su akcije ukrajinskih dronovskih jedinica bile inteligentne i više nego neprijatne za Rusiju, pogotovo za pogranična područja na Istoku i, prvenstveno, Krim, koji su očigledno bili glavni predmet juriša elektronske konjice, dronovima se teritorije nisu mogle uzeti. Dronovi su tek elektronski diverzanti ili elektronski snajperisti, korisni i opasni, ali rat u Ukrajini je pokazao da rat još uvek čini „sveto trojstvo“ tri velika T: trupe, topovi i tenkovi - baš kao što je to bio slučaj i u dva svetska rata, kada su se po Afrikama, Staljingradima i Normandijama ganjali razni Romeli, Žukovi i Montgomeriji.
Naravno, sve prethodno važi pod uslovom da neko ne aktivira najopasniju igračku u arsenalu, tj. nuklearno oružje, pri čemu svim stranama i silama, i direktnim i indirektnim, valja odati priznanje da su se toga klonile, ne samo sada u Ukrajini, gde su svi ipak pazili da se ne pređu čuvene i stratezima nesumnjivo poznate crvene linije, već i tokom čitavog nuklearnog doba u prethodnih sedam i po decenija, kada su stratezi ipak znali da okrenu telefon ili odu na čet kada je bilo gusto. Dakle, pod pretpostavkom da niko i dalje neće biti toliko lud da aktivira tu najopasniju igračku, u Ukrajini i po ostalim svetskim ratnim žarištima ostaje borba konvencionalnim snagama i sredstvima, te svemoćni „savetnici“ sada pažljivo analiziraju ukrajinske ratne sreće i nesreće tim sredstvima i nema nikakve sumnje da će doći do konkretnih zaključaka. Jedan od njih će biti da je rat u Ukrajini vratio rat kao pojavu na fabrička podešavanja i da ona čuvena, velika i značajna tri T: trupe, tenkove i topove, niko ne može da prebaci toliko brzo i u tolikom broju tamo gde mu je suviše daleko, te će konkretna strateška posledica ovoga biti da svako bude više koncentrisan na odbranu svog „strateškog dvorišta“ nego na riskantne strateške ofsajde u tuđa strateška dvorišta. Posebno će posledice ovog povratka na fabrička podešavanja biti značajne za Evropu, koja sada razmišlja šta da radi kada se pokazuje da je ekonomija ništa bez ona pomenuta velika tri T, i to će biti najzanimljiviji proces našeg veka.
A rat u Ukrajini će se svakako završiti pre 2070. godine, možda već i narednih godina, ostavljajući iza sebe pouke i lekcije onima koji stiskaju tastere istorije.
