Sećam se vetrovitog marta u Beogradu. Duvala je košava. Beograd je bio pun ljudi željnih slobode. Žamor, pesma, pokliči i potom vodeni top i suzavac. Bio je to 9. mart 1991. godine. Dan kada je jedan posrnuli komunistički režim bačen na kolena i potom bio spasen tenkovima JNA. Tog dana u Ulici Miloša Velikog Branislav Milinović, moj vršnjak, i ja stajali smo jedan pored drugog. Dok smo pevali „Marš na Drinu“, neko je otvorio vatru po nama, počeli smo da bežimo, metak je imao njegovo ime na sebi, a meni je proleteo pored glave. Dok je padao, bez glasa, onako u pokretu, krv iz aorte je prsnula meni po licu. Pucali su nam u leđa. Mesecima kasnije imaću noćne more o tom trenutku i uvek ću se sećati njegovog bespomoćnog lika, dok se gasio njegov mladi život, dok je pokošen padao na beogradski asfalt.
Tog 9. marta Srbija je pokrenula jedan posao, koji je komunistički režim Slobodana Miloševića usporavao i zaustavljao ovakvim javnim ubistvima, i potom sukobima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, da bi se konačno survao u ambis sukobom s NATO na Kosovu. Za sve to vreme Srbija se učila i demokratiji. Lideri opozicije, koja je tada stasavala na političkoj sceni Srbije, bili su neiskusni političari, koji su se kao intelektualci vešto i hrabro borili s jednim režimom poniklim u hodnicima Kominterne u Moskvi. Borili su se s režimom koji je decenijama gradio sistem doušnika, saradnika i operativaca, onoga što ćemo svi zvati kratkim imenom Služba. Sistem koji su doneli vojni savetnici iz Moskve u Drvar 1944. godine, kroz školu za šifrante i oficire, budućeg komunističkog režima u Jugoslaviji. Desant na Drvar u maju 1944. samo je rasejao polaznike ovih škola širom bivše Jugoslavije i ustoličio ih ulaskom sovjetskih tenkova u Beograd u oktobru iste godine. Sistem kopiran od NKVD, kasnije KGB, zaveo je teror u Srbiji, odmah, počevši s prvim streljanjima po zauzimanju Beograda, potom preko kazamata u Sremskoj Mitrovici i na Golom otoku, pa sve do pojedinačnih tamničenja slobodoumnih intelektualaca u Srbiji i šire u Jugoslaviji. Jedna od prvih žrtava tog režima bio je i stari vojvoda Petar Bojović, čije su trupe, bez odmazde, oslobodile Beograd 1918. godine. Tog 9. marta 1991. Srbija je jasno i glasno zadala udarac tom režimu, koji je potom shvatio da mu se bliži kraj i kao odgovor pokrenuo lanac smrti širom Jugoslavije, koji ju je u tom procesu za svoje samoodržanje na kraju i ubio.
Opozicioni lideri tog vremena su bili dovoljno maštoviti, kreativni, hrabri, nekada svojeglavi, ali pre svega harizmatični, i umeli su da preuzmu odgovornost na sebe. Zauzvrat, građani su jasno znali da, ako pruže otpor režimu, imaće onog ko će da u njihovo ime pokrene i dovede zamajac promene na novi nivo i tako su zajedno tresli drvo slobode. Kulminacija te borbe je bio 5. oktobar 2000. godine, koji, nažalost, nije doveo do željenih promena, jer se izgubilo deset godina na pogrešne odluke političara, koji nisu umeli da se snađu u ulozi nosilaca vlasti, nakon decenije opozicionog delovanja.
Glavni nosioci opozicionog delovanja tokom režima Slobodana Miloševića, Srpski pokret obnove i njegov lider Vuk Drašković, namerno su gurnuti u stranu i posao započet 9. marta 1991. godine nikad nije završen.
Sadašnji lideri opozicije su sve samo ne nalik na lidere opozicije iz tog vremena. Niti su harizmatični, niti kreativni, maštoviti ili hrabri. Svaki protest građana ostavili su da prođe pored njih, bez preuzimanja inicijative ili odgovornosti, zbog čega je svaki od tih protesta samo gubio značaj i snagu i nekako se gasio sam od sebe. Nikada nisu pokazivali inicijativu, već samo inerciju. Prespavali su sve ključne događaje, koje su prepuštali samom narodu i onda se čudili kada ih je taj narod kažnjavao, na svakim izborima. Za svoj loš rezultat krivili su i krive sve, a naročiti sadašnju vlast i medije. Krivili su čak i EU, kao i ruskog i američkog ambasadora. Ono što može da se zaključi jeste da sadašnja opozicija očekuje da narod Srbije, Evropska unija, ruska i američka ambasada urade sve da bi opozicija došla na vlast, a da sve što oni, kao opozicija, treba da urade jeste da se pojave na TV ekranima i lagodno iz studija održe lekciju svima o svemu i svačemu.
Mi se sada nalazimo u prilici da, i pored loših geopolitičkih kretanja na evropskom kontinentu, konačno završimo posao. Nova vlada, koja treba da se formira, u Srbiji ima stabilan politički mandat i priliku da u naredne četiri godine, u svom punom mandatu, napravi i sveobuhvatnu reformu političkog sistema.
