Dokazano je da bubašvaba može da preživi nuklearnu eksploziju, ali ako je udarite novinama, mrtva je. Moć medija je neverovatna. Ili je bila.
Ljudi u Srbiji su, kao i oko svega drugog, u ova izborna vremena podeljeni oko toga šta je uloga medija: da pravovremeno i istinito informišu i, ako treba, kritikuju ili da šminkaju stvarnost u skladu sa željama vlasti.
Informacioni ekosistem je na raskršću. More dezinformacija i napada na novinare čini profesiju sve manje atraktivnom, što može da ima razorne posledice po kvalitetni žurnalizam i medijski pluralizam.
Veštačka inteligencija ne može da popuni prazninu: ima velike potencijale, ali nosi ogromne rizike. Mnoge međunarodne organizacije, od Saveta Evrope do Uneska ili Oebsa, zabrinute su jer je erozija zaštite slobode izražavanja i medijskih sloboda već znatno doprinela demokratskom nazadovanju Evrope kome svedočimo poslednjih godina.
Novinari širom Evrope suočeni su s pretnjama, hapšenjima, restriktivnim zakonima, verbalnim napadima političara. Ne preza se ni od mera prisluškivanja ili praćenja, sve kako bi se odvratili od istraživanja osetljivih priča. Novinari tragaju za istinom onoliko koliko mnogi tu istinu pokušavaju da prikriju. Dužni su, po svom etičkom kodu, da budu objektivni i nepristrasni. Tako kaže teorija, ali medijskom prostoru u kome živimo savršeno odgovara jedan aforizam koji kaže: Slobodi pisane reči odajemo poštu višegodišnjim ćutanjem.
Prema istraživanjima Centra za medijski pluralizam i medijske slobode pri Evropskom univerzitetu sa sedištem u Italiji, samo četiri od 32 analizirane zemlje nude dobre radne uslove novinarima: Danska, Irska, Nemačka i Švedska. Konstatovali su da je posebno uznemirujuća situacija u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji. Da li je Srbija bila predmet istraživanja, nisam uspeo da utvrdim, ali mnogo je ovdašnjih novinara koji bi imali na šta da se požale.
Govorim o novinarima, pošto među pripadnike ove časne profesije ne ubrajam držače mikrofona koji se na putu za konferenciju za štampu preslišavaju da ne bi zaboravili pitanja koja su dobili. Tako je stvorena čitava plejada medijskih poslušnika, destilisanih propagandista vlasti i klimoglavaca koji brukaju profesiju i kolosalno doprinose da poverenje javnosti u medije stalno opada. Stidim se onih koji su izdali svoju profesiju i publiku, čiju pamet omalovažavaju. Političari često, a ovde gotovo redovno, smatraju da se sloboda medija sastoji u pravu da kažemo - ono što oni žele da čuju. Kako su uvereni da lojalnost naciji podrazumeva lojalnost lideru, veruju da razotkrivanje njihovih grešaka, naglasak je na njihovih, stvara probleme zemlji - pa je zato „nepatriotsko“. Stvari se po pravilu zaoštre u vremenima ratova i kriza.
Pojam patriotskog novinarstva, iznenadićete se, nije nastao u boljševičkom Politbirou, već na demokratskom Zapadu. Volter Lipman, ikona američkog novinarstva i dvostruku pulicerovac, ovako je govorio: „Moramo upamtiti da je u vreme rata sve što je izgovoreno na neprijateljskoj strani fronta čista propaganda, a sve izgovoreno na našoj strani istinito, pravedno, odnosno primer humanosti u borbi za mir.“ Nisam u to uveren, posebno ne u vreme kada su oni koji se bore za istinu dobili za protivnika alternativnu istinu. Medijski profesionalci, kojima su činjenice svete, suočeni su sa alternativnim činjenicama.
Slavni američki senator Vilijam Fulbrajt jednom je napisao: „Kritikovati sopstvenu zemlju predstavlja uslugu i kompliment. Usluga je jer zemlja može da pokuša da bude bolja nego što jeste. Kritika je, ukratko, više od prava. Ona je patriotski čin - viši oblik patriotizma.“
Novinarska profesija je puna izazova, s kojima se novinari suočavaju nekad hrabro, nekad mizerno. Naša misija je da obezbedimo informacije koje javnost očekuje - i po cenu da tokom tog procesa budemo nazvani nepatriotama. Zato duboko verujem da sloboda podrazumeva pravo da se od države sponzorisani i od političara tumačeni patriotizam nazove destruktivnim.
