U dobra stara aristokratska vremena rukavice su bile simbol prefinjenosti i stila, ali i prefinjenog odnosa prevejanih aristokrata jednih prema drugima, koji su svoje poslove najčešće obavljali „u rukavicama“. Rukavice su se „skidale“ tek u definisanoj i strogoj proceduri izazivanja na dvoboj, kao znak da valja sutra u zoru izaći na duel, pa šta im junačka sreća i vešta ruka daju. U tom dobrom starom svetu su postojala pravila i procedure, dok je divlje moderno doba proceduri „skidanja rukavica“ dalo novo značenje, jer se u modernim „plemenitim“ veštinama, gde se obračunavalo šakama, znalo što znači borba bokserskim rukavicama, a što znači borba sirovim pesnicama. Tako je i sa stare aristokratske i s moderne radničke strane čin „skidanja rukavica“ dobio značenje prelaska na viši, ogoljeniji i opasniji način borbe.
Dosad se u Ukrajini, uprkos nekim velikim epskim bitkama poput one za Marijupolj ili one za Bahmut, ipak borilo „u rukavicama“. Naime, znalo se gde su crvene linije i kakva je podela junačkog posla, ko se bori, ko savetuje, čije su trupe, koliko daleko potežu rakete, kakvi treba da budu projektovani tenkovski dvoboji, a kakve dronovske diverzije, pa ko bude imao bolju junačku sreću i „veštiju ruku“. Međutim, nakon najave nekih zapadnih lidera da bi se u Ukrajinu mogle poslati eksplicitne trupe, mnogi se dobrodušni svetski posmatrač zabrinuo da to neminovno vodi tome da đavo odnese čitav svet u vrtlogu trećeg svetskog rata. No, oni koji odlučuju na ledenim strateškim vrhovima znaju da to nije tako jednostavno i da između doziranog i totalnog rata postoji niz međustepenova.
Prvo, s vojničke strane je zahtev da se u Ukrajinu pošalju konkretne trupe logičan, jer smo u prethodnim kolumnama napisali da rat još uvek, i pored izvikanih dronovskih jedinica, i dalje prevashodno čini tri velika T: trupe, topovi i tenkovi. Rat u Ukrajini, koji je inače test za funkcionalnost raznih oružja, taktika i strategija, to je lepo pokazao - bez „čizme“ na zemlji se ne može napraviti konkretan rezultat, a u broju čizama je Rusija definitivno jača od Ukrajine.
Drugo, svetske strateške „igre“ su upravo ratovima u Ukrajini i Gazi prešle iz forme šaha u formu pokera, jer stratezi savremenog surovog doba zapravo igraju poker, u kojem je dosad najviše uspeha imao novi-stari ruski predsednik Putin, pa je sasvim logično da i druga, zapadna, strana, prihvata i prati tu igru povremenim podizanjem uloga, iako nema istu težinu kada nešto kaže Makron, u odnosu na to kada nešto kažu Putin ili Džejk Saliven, koji su još uvek suzdržani što se tiče potpunog „skidanja rukavica“ u Ukrajini.
Treće, svi ozbiljni stratezi jasno vide u kom pravcu ide rat u Ukrajini i oni najozbiljniji razmišljaju o izlaznoj strategiji, a ne biva da izlazna strategija može da bude stihijsko mahanje belom ili crnom zastavom, već treba dozirano pokazivati i snagu i otvorenost za pregovore.
U ovome momentu odluka o potpunom „skidanju rukavica“ u Ukrajini još nije donesena i ona će se, kakva god da bude, znati do kraja juna. To će biti zapravo odluka o narednoj rundi ovog strateškog dvoboja, koja može biti ili poslednja runda trenutnog rata ili prva runda novog ogoljenijeg i šireg rata sirovim pesnicama.
No, ključ ove odluke ne leži u Ukrajini, on leži u Gazi i na Bliskom istoku.
